Piše: Jovana Papan
Plastika više nije u modi. Budućnost igrališta je zapravo u njihovoj prošlosti – prirodnim oblicima i materijalima koji su milenijumima predstavljali okruženje za dečju igru. Umesto svemirskog dizajna, sve više niču igrališta u kojima su glavni elementi pesak, kamen, voda, klade, brdašca, panjići.
U Americi su mediji već uočili ovaj nacionalni trend – prirodna igrališta sve češće se podižu u školama, vrtićima, na javnim površinama. Trend je započet 2005. godine, pod uticajem knjige „Poslednje dete u šumi“ novinara, Ričarda Louva. On je skovao frazu „sindrom nedostatka prirode“, upozorivši da je otuđenje dece od prirode povezano sa sve većom gojaznošću, depresijom i poremećajem pažnje novih generacija.
Dečja igrališta izlaze iz mode jer su dosadna
Prirodna igrališta kombinuju prirodne materijale i vegetaciju na način koji podstiče decu na igru i podučava ih o svetu prirode. Sastoje se od prirodnih skulptura (starih debala, krupnog kamenja), umetničkih dela od prirodnih materijala, ograda, staza i drugih elemenata napravljenih od kamena, šiblja, drveta, zemlje, kao i vodenih površina – potočića i lokvi.
Bolja na tako mnogo načina
Promoteri igre u prirodnom okruženju kažu da je prednost ovih igrališta u tome što deci omogućavaju mnogo više mogućnosti za igru. Na njima postoji puno materijala različitih tekstura koje deca mogu premeštati naokolo i baratati njima – blato, drvca, voda, zrna peska. Takođe, ova igrališta su mnogo jeftinija za izgradnju, a kako se pokazalo, i bezbednija za decu.
Na stranu praktične prednosti, igrališta od prirodnih materijala poseduju i neke skrivene dobrobiti. Naučnici su još pre nekoliko decenija primetili da boravak u prirodnom okruženju blagotvorno utiče na naše fizičko i psihičko stanje. Jedna studija iz 2001. godine pokazala je da puko postojanje drveća i trave u gradskim četvrtima već umanjuje nivo nasilja među ljudima. Druga studija je pokazala da se ljudi bolje oporavljaju od stresa kada su okruženi zelenilom.
