Više igre, više mašte
Najnovija studija, koju su sproveli stručnjaci sa Univerziteta u Tenesiju, bavila se upravo ponašanjem dece na igralištu koje je renoviranjem iz urbanog, sa metalnim mobilijarom ofarbanim u jarke boje, prepravljeno u prirodno, i to dodavanjem drveća, potočića, stena, debala, venjaka i cveća.
Pokazalo se da su posle renoviranja deca na igralištu provodila dvostruko više vremena i da su bila fizički aktivnija nego ranije, razvijajući kondiciju, muskulaturu i motoriku. Što je posebno interesantno, deca su u većoj meri koristila maštu prilikom igre. Tradicionalna igrališta deci ne pružaju mnogo prilike za improvizaciju – zna se čemu služe ljuljaške, klackalice, tobogani. Sa prirodnim elementima to nije baš tako jednostavno, i deca sama odlučuju na koji način će elemente koji su na igralištu upotrebiti u igri.
Istraživanja su pokazala i da prirodna igrališta menjaju način na koji se deca međusobno ophode. Na betonskom igralištu, najjača deca obično dominiraju u igri. Na prirodnom, deca se ponašaju kooperativnije. Štaviše, mnogo je manje nasilja među decom, jer način na koji se igraju podstiče saradnju.
Holandsko igralište kakvo nedostaje deci u Srbiji
Izazov po meri deteta
Zašto su prirodna igrališta bezbednija? Za početak, dizajneri klasičnih igrališta pokušavaju da ih učine što zanimljivijim, i smišljaju vratolomne elemente na koje se mogu popeti i nedovoljno spretna deca. Prirodna igrališta sastoje se od elemenata koji se savlađuju postepeno, tek kada je dete dovoljno spretno da se snađe na njima.
Takođe, tobogani i ostale klasične sprave koje imaju samo jednu upotrebu vremenom postaju dosadni deci, pa ona počinju da ih koriste na razne opasne načine za koje nisu predviđeni, i to dovodi do povređivanja.
Elen Sandseter, profesorka psihologije iz Norveške i jedan od vodećih stručnjaka za dečju igru i nošenje sa rizicima na igralištu, prednost daje prirodnim igralištima: „Prirodna igrališta su najizazovnija sve uzraste dece, koja, da bi se pravilno razvijala moraju da preuzimaju rizike i prevazilaze svoje strahove. Penjalice koje imaju jednak razmak između prečki za dete ne predstavljaju pravi izazov. Na njih se ona mogu popeti i vezanih očiju. Međutim, na drvetu su razmaci različiti. Dete mora da oseti grane, njihovu čvrstinu i izdržljivost. To znači da mora neprestano donositi odluke o stepenu rizika i procenjivati svoju okolinu.“
