Autor: Sandra Jbte
Oduvek sam se divila vrednoj, posvećenoj deci koja su odlični đaci, treniraju dva sporta, sviraju neki instrument i podjednako su uspešni u svemu. Zavidela sam roditeljima koji imaju takvu decu, a posebno njima na uloženom trudu i snazi da sve to organizuju, prevezu i ostvare. Srce mi je bilo puno zbog slika na društvenim mrežama gde deca ljube svoje zlatne medalje, a ne znam ni ko su ni čiji su. U sebi sam tiho izgovarala svaka čast, na svaku fotografiju đačke knjižice sa svim peticama, potajno bila ponosna na činjenicu da takva deca postoje i odrastaju ovde među nama. Vredno, uporno guraju kroz život i čine svoje roditelje ponosnim.
Moja deca nisu odlični đaci. Nemaju osećaj da je to baš sve neophodno što se od njih očekuje, pa prioritete odrede sami. Mučan mi bude svaki odlazak na otvorena vrata i kad mi posle roditeljskog kažu da ostanem. Stisnite ih malo, kaže nastavnica. Stiskam i previše, ali ni to izgleda nije dovoljno. Jače da stiskam ne umem. Šta znači, uopšte, stiskajte ih?
Nervirala sam se, bolelo me je, jer sam želela da im pokažem koliko je uspeh divna stvar i koliko se čovek na kraju oseća ponosno i stameno. U jednom trenutku sam shvatila da želim i očekujem od njih sopstveni uspeh iz škole, i da je to nemoguće. Oni nisu ja. Ja ne umem da im stvorim osećaj da treba da uče nakon škole još četiri sata.
Sami su po vasceli dan, dok sam na poslu. Za to vreme vrlo malo uče. Završe domaći, a onda rade sasvim neverovatne stvari. To su one stvari zbog kojih sam ponosna na njih. To su njihove zlatne medalje, sa ugraviranim mojim imenom. Nikada objavljene ni na jednoj društvenoj mreži.
Ovo je klasican primer mame koja nije pricitala nista od psiho-pedagoske literature nego se zagubila u instinktima i prepustila slucaju rast i razvoj dece. A ako joj petice nisu bitne, onda joj nece bitno biti ni to sto ce se jedva prehraniti i ziveti jer bez adekvatnog skolovanja nema ni licne srece. Etki su primeri.
Tekstovi su vam sve gluplji i gluplji. Kao da povladjujete mediokritetima. Samo mediokritet moze da se.identifikuje sa ovom majkom i drugim majkamakoje vi predstavljate.
Kakav komentar pun prezira i mržnje. Ja ni od mediokriteta ne očekujem takvu otvorenu zlobu. U kojoj zemlji i na kojoj planeti Vi živite? Pa zar petica iz fizike garantuje mogućnost prehrane, kada polovina fakultetski obrazovanih ljudi ili čami na birou, ili radi jadno plaćene poslove, a „dno nam na vrhu stoji“… Ako su deca vaspitana, dobra, spremna da pomognu, komunikativna, snalažljiva, biće dobro, ne brinite.
I nešto griže savesti, narocčito mi liči da u okružemju imaju odlikaše…
Zao mi je dece ciji roditelji imaju grandiozno vidjenje sebe i nedostatak empatije za druge. Kako monoton zivot oni zive… Za sta li ih to roditelji spremaju? Cije ciljeve oni to treba da dosegnu? Po cijim to kriterijumima bi trebalo da izgradjuju svoj zivot? Da li ce uopste ikada uzivati? Da li ce ikada uspeti da se otrgnu iz roditeljskih stega i osete nezavisnost i slobodu? Neka im je sa srecom!
Тања, па јер треба сви да се претворимо у „медиокритете“ зато што нам „дно на врху стоји“. Многи се не ви сложили са вама.
Верујем да треба наћи баланс између та два. Али и сто тако, сведоци смо да добре оцене нуде могућност деци перспективу не толико овде колико споља. Па опет, иако је тужно што нам одлазе дивни, паметни и талентовани млади људи, добро је да ти петичари постижу завидне успехе „споља“ и јако лепо зарађују 🙂
Kakav pruzeman tekst! Ko piše ovako glupe tekstove?!
Ova mama je mozda samohrana, mozda radi po ceo dan i prosto, ne moze da postigne vise, pa se pomirila sa ovakvim dometima. Ne treba je osudjivati jer je takvih roditelja sve vise, to znaju svi prosvetni radnici. Ne treba nju kriviti, nego ovo drustvo koje ne omogucuje roditeljima da im deca istovremeno budu i sita, a i da imaju njihovu paznju.
Svaka cast za ovu decicu i njihovu mamu! 🙂 Rasplakase me… 🙂 :*
Takodje, svaka cast za mamu i decicu! Sto duze radim sa doktorima nauka, to sam vise ubedejna da skole bez zivotnih vestina ne vrede nista.
Nek su deca ziva i zdrava petice u skoli ne mogu pomoci koliko moze zivotna skola ,dzaba sve petice ako ono ne zna u zivotu da se snadje .M NOGI SU SA MNOGO MANJIM OCENAMA DALEKO DOGURALI PRIZNATI U SVETU I POZNATI NEGO ONI SA FAKULTETOM I 10
Dakle oko teksta sam se zamislila, retko ko pridaje vise paznje pravim istinskim zivotnim radostima nego standardima koje namece drustvo…
A onda procitam komentare i zgrozim se nad kolicinom zalosnih,robotizovanih umova ubedjenih u svoju velicinu i velicinu svoje dece koja ce trceci od 2.godine zivota sa casova tri strana jezika, dva sporta i tri instrumenta, “ uspeti negde preko i cvetace im ruze“ Kao da nije ocigledno da bas isti ti „uspesni“ ce biti primeri onih za cije postupke bez trunke ljudske saosecajnosti i obzirnosti ce se pitati u sta se to ljudi pretvorise i ima li ih jos….ili ce raditi preoptereceni uspehom neke tamo kompanije neprimecujuci cak ni svoje najblize jer nemaju kad.Tuzno, moram konstatovati jer sve vise preovladjuju slicna razmisljanja nekih kvazi samoumisljenih velicina koji ljude koji zive zivot zovu mediokritetima.
Kao neko ko je prosvetni radnik slazem se da su ocene veoma bitne zbog upisa u srednje skole i dalje ali moram reci i ne presudne za uspeh u zivotu.Videla sam mnogo studenata koji su diplomirali sa 10 i sad ne rade nigde.Takođe i one koji su imali slabije ocene a sad su veoma uspesni.Uspeh je relativna stvar.Moze neko kao pekar biti srecniji i uspesniji nego direktor.Sto se moje dece tice vazno mi je da dobro uce, sto ne podrazumeva sve petice.Bave se jednim sportom i idu na engleski.To je sve jer oni hoce a ne pod prisilom.Vaznije je da postanu dobri ljudi,da imaju empatiju i da znaju biti sretni.To je ova mama postigla i svaka cast.
Divan tekst. I ja kazem svaka cast majci i decici. Nije mi jasno kako su neki propustili toplinu i smisao kojim ova prica zraci. Kao majka troje decice ali i kao pedijatar, doktor nauka i nastavnik na fakultetu, sa nostrifikovanom diplomom I iskustvom zivota „preko“ slazem se u potpunosti sa sustinom svega ispricanog u tekstu i pozitivnim komentarima. Ovi negativni me rastuzuju. Srecem svakodnevno studente nekadasnje peticare koji bez imalo zivotne radosti ispunjavaju rodteljske snove I koje jos uvek neko „pritiska“. Razlikuju se jasno od onih kojima je fakultet bio licni izbor a buduca profesija istinska ljubav. Ne bojim se ja za ovu decicu, uspece oni cime se god budu bavili u zivotu. I sto vise skole imam sve vise se vracam osnovnom kada se radi o mojim licnim zeljama: Neka su mi deca ziva, zdrava i neka cine dobro u ovom svetu.
Ovo je tekst nekoga ko se pomirio sa mogucnostima. Divno je da su deca dobri ljudi, empaticni, puni razumevanja i ljubavi. Da to je dobro i za njih i za druge. Za njih nije dobro sto ce se u zivotu snalaziti – bez kvalitetnog obrazovanja. A to je, slozicete se, mnogo teze nego se snalaziti se sa dobrom diplomom. Svojoj deci bih pozelela da budu dobri ljudi sa diplomom, ali ne samo to… Potrebno je da budu i snalazljivi, radoznali, otvoreni za mogucnosti… Au, bre… 🙂