Moje male devojčice su odlučile da mi naprave tortu. Pravu. Sa šlagom odozgo. Našle su neki jednostavan recept na netu i napravile mi je za rođendan. Stavile su i svećice. Uštedele od užine. Tog dana nisu jele u školi, da bih ja imala crveni broj 40 na torti. Sin je popravio fioke koje su se razlabavile. Tada sam plakala, i oni su plakali. Zajedno smo pojeli tu tortu i vodili psa napolje. Častila sam ih ćevapima.
Dobijala sam saksije sa posađenim cvećem, grašak sa šećerom, domaći pečeni hleb (sećam se da je delovao kao nešto drveno), promenjene sijalice, popravljene kvake, sređenu terasu sa jednim otvorenim pivom koje me čeka na stočiću. Dočekivale su me omiljene pesme kada ulazim u kuću.
Pisali su mi pesme, crtali remek dela na kojima piše da je to baš za mene i da sam najbolja na svetu. Gomile poklona sačinjenih od krpica, štapića od sladoleda, lakova za nokte i rezanaca… Iscrtali su moju belu, dosadnu pamučnu spavaćicu flomasterima, da bude šarena za spavanje, da u njoj lepše sanjam. Oribali kadu i lavabo, prali i prostirali veš. Menjali sami svoje posteljine, a meni moju omiljenu narandžastu. Pravili mi minđuše od trešanja koje su sami ubrali, tešili me kada mi dođu preteški dani.
Ne brini mama, biće sve ok, evo sredili smo kuću, znamo da te to raduje. Išli su u nabavku, okupali psa i odveli ga kod veterinara. Pomogli drugu oko nekog projekta za školu.
Mazali su mi leđa kada sam se jednom ukočila i ležali pored mene uveče uz tv dok ne zaspim. Pravili mi čajeve kada sam bila bolesna, i palačinke da ozdravim što pre. Hiljade jutarnjih kafa me je sačekalo na terasi. Donosili mi mačke, kučiće, ježeve i vranu da ih spasemo zajedno. Ostavljali mi najsmešnije poruke na frižideru, razumeli moju odluku da ne živimo sa njihovim ocem, razumeli moju novu ljubav, prihvatili sve promene i prilagodili se bez pogovora. Bili su oduvek moja snaga, pokretač i inspiracija. Moja ekipa.
Njihova velika dela, čine njih troje najvećim ličnostima u mom životu. Iz mene ne govori pristrasnost, već ponos na to da sam u svom domu napravila rasadnik kvalitetnih ljudi koji će se u životu snaći gde god da se obrenu.
Nijedna petica iz matematike, fizike i hemije to ne može da zameni.
Izvor: Mondo
Ovo je klasican primer mame koja nije pricitala nista od psiho-pedagoske literature nego se zagubila u instinktima i prepustila slucaju rast i razvoj dece. A ako joj petice nisu bitne, onda joj nece bitno biti ni to sto ce se jedva prehraniti i ziveti jer bez adekvatnog skolovanja nema ni licne srece. Etki su primeri.
Tekstovi su vam sve gluplji i gluplji. Kao da povladjujete mediokritetima. Samo mediokritet moze da se.identifikuje sa ovom majkom i drugim majkamakoje vi predstavljate.
Kakav komentar pun prezira i mržnje. Ja ni od mediokriteta ne očekujem takvu otvorenu zlobu. U kojoj zemlji i na kojoj planeti Vi živite? Pa zar petica iz fizike garantuje mogućnost prehrane, kada polovina fakultetski obrazovanih ljudi ili čami na birou, ili radi jadno plaćene poslove, a „dno nam na vrhu stoji“… Ako su deca vaspitana, dobra, spremna da pomognu, komunikativna, snalažljiva, biće dobro, ne brinite.
I nešto griže savesti, narocčito mi liči da u okružemju imaju odlikaše…
Zao mi je dece ciji roditelji imaju grandiozno vidjenje sebe i nedostatak empatije za druge. Kako monoton zivot oni zive… Za sta li ih to roditelji spremaju? Cije ciljeve oni to treba da dosegnu? Po cijim to kriterijumima bi trebalo da izgradjuju svoj zivot? Da li ce uopste ikada uzivati? Da li ce ikada uspeti da se otrgnu iz roditeljskih stega i osete nezavisnost i slobodu? Neka im je sa srecom!
Тања, па јер треба сви да се претворимо у „медиокритете“ зато што нам „дно на врху стоји“. Многи се не ви сложили са вама.
Верујем да треба наћи баланс између та два. Али и сто тако, сведоци смо да добре оцене нуде могућност деци перспективу не толико овде колико споља. Па опет, иако је тужно што нам одлазе дивни, паметни и талентовани млади људи, добро је да ти петичари постижу завидне успехе „споља“ и јако лепо зарађују 🙂
Kakav pruzeman tekst! Ko piše ovako glupe tekstove?!
Ova mama je mozda samohrana, mozda radi po ceo dan i prosto, ne moze da postigne vise, pa se pomirila sa ovakvim dometima. Ne treba je osudjivati jer je takvih roditelja sve vise, to znaju svi prosvetni radnici. Ne treba nju kriviti, nego ovo drustvo koje ne omogucuje roditeljima da im deca istovremeno budu i sita, a i da imaju njihovu paznju.
Svaka cast za ovu decicu i njihovu mamu! 🙂 Rasplakase me… 🙂 :*
Takodje, svaka cast za mamu i decicu! Sto duze radim sa doktorima nauka, to sam vise ubedejna da skole bez zivotnih vestina ne vrede nista.
Nek su deca ziva i zdrava petice u skoli ne mogu pomoci koliko moze zivotna skola ,dzaba sve petice ako ono ne zna u zivotu da se snadje .M NOGI SU SA MNOGO MANJIM OCENAMA DALEKO DOGURALI PRIZNATI U SVETU I POZNATI NEGO ONI SA FAKULTETOM I 10
Dakle oko teksta sam se zamislila, retko ko pridaje vise paznje pravim istinskim zivotnim radostima nego standardima koje namece drustvo…
A onda procitam komentare i zgrozim se nad kolicinom zalosnih,robotizovanih umova ubedjenih u svoju velicinu i velicinu svoje dece koja ce trceci od 2.godine zivota sa casova tri strana jezika, dva sporta i tri instrumenta, “ uspeti negde preko i cvetace im ruze“ Kao da nije ocigledno da bas isti ti „uspesni“ ce biti primeri onih za cije postupke bez trunke ljudske saosecajnosti i obzirnosti ce se pitati u sta se to ljudi pretvorise i ima li ih jos….ili ce raditi preoptereceni uspehom neke tamo kompanije neprimecujuci cak ni svoje najblize jer nemaju kad.Tuzno, moram konstatovati jer sve vise preovladjuju slicna razmisljanja nekih kvazi samoumisljenih velicina koji ljude koji zive zivot zovu mediokritetima.
Kao neko ko je prosvetni radnik slazem se da su ocene veoma bitne zbog upisa u srednje skole i dalje ali moram reci i ne presudne za uspeh u zivotu.Videla sam mnogo studenata koji su diplomirali sa 10 i sad ne rade nigde.Takođe i one koji su imali slabije ocene a sad su veoma uspesni.Uspeh je relativna stvar.Moze neko kao pekar biti srecniji i uspesniji nego direktor.Sto se moje dece tice vazno mi je da dobro uce, sto ne podrazumeva sve petice.Bave se jednim sportom i idu na engleski.To je sve jer oni hoce a ne pod prisilom.Vaznije je da postanu dobri ljudi,da imaju empatiju i da znaju biti sretni.To je ova mama postigla i svaka cast.
Divan tekst. I ja kazem svaka cast majci i decici. Nije mi jasno kako su neki propustili toplinu i smisao kojim ova prica zraci. Kao majka troje decice ali i kao pedijatar, doktor nauka i nastavnik na fakultetu, sa nostrifikovanom diplomom I iskustvom zivota „preko“ slazem se u potpunosti sa sustinom svega ispricanog u tekstu i pozitivnim komentarima. Ovi negativni me rastuzuju. Srecem svakodnevno studente nekadasnje peticare koji bez imalo zivotne radosti ispunjavaju rodteljske snove I koje jos uvek neko „pritiska“. Razlikuju se jasno od onih kojima je fakultet bio licni izbor a buduca profesija istinska ljubav. Ne bojim se ja za ovu decicu, uspece oni cime se god budu bavili u zivotu. I sto vise skole imam sve vise se vracam osnovnom kada se radi o mojim licnim zeljama: Neka su mi deca ziva, zdrava i neka cine dobro u ovom svetu.
Ovo je tekst nekoga ko se pomirio sa mogucnostima. Divno je da su deca dobri ljudi, empaticni, puni razumevanja i ljubavi. Da to je dobro i za njih i za druge. Za njih nije dobro sto ce se u zivotu snalaziti – bez kvalitetnog obrazovanja. A to je, slozicete se, mnogo teze nego se snalaziti se sa dobrom diplomom. Svojoj deci bih pozelela da budu dobri ljudi sa diplomom, ali ne samo to… Potrebno je da budu i snalazljivi, radoznali, otvoreni za mogucnosti… Au, bre… 🙂