Pokrenite rečima točkiće za razmišljanje

Komunikacija je fantastičan alat za pokretanje misaonih procesa! Malom promenom u formulisanju rečenica i pitanja, možemo da pokrenemo lavinu ideja u dečjim glavicama…

Kao i mnoge druge stvari u životu tako i način na koji razgovaramo sa decom može da upadne u kolosek i naviku. Ako se za neke zadatke deci stalno govori na isti način može se desiti da što više puta ponovimo to manje rezultata imamo. Sigurno ste više puta čuli da ako hoćemo drugačiji rezultat u vezi nečega treba da promenimo način na koji smo do tada radili.

Pa hajde da promenimo način na koji pričamo sa decom i aktiviramo točkiće!

Svako pitanje počinjete sa – Zašto?

Navikli ste da sva pitanja upućena detetu počinju sa „zašto“ – Zašto si to uradio? Zašto to već jednom ne uradiš? Zašto se tako ponašaš? Zašto ne skloniš igračke kad ti sto puta kažem? Zašto uvek kasniš? Zašto ne pojedeš sve iz tanjira?… Treba da znate da se tzv. „zašto“ pitanja (posebno ako idu u nizu) doživljavaju kao napad, jer osoba, u ovom slučaju dete, stalno mora da traži opravdanja za neko ponašanje. To praktično znači da će mu sva pažnja biti usmerena na „napad i odbranu“, tako da ne možemo da očekujemo da će se točkići pokrenuti i da će dete misliti svojom glavom, o motivaciji i kreativnosti da ne pričamo! Sad se sigurno pitate kako ćete saznati to što vas zanima ako ne pitate – Zašto?

Probajte da počnete pitanje sa „kako, kada ili šta“ – Šta te sprečava da počneš da radiš domaći? Kako bi ti ovo rešio? Kako bi se ti osećala da ja stalno kasnim? Šta je po tebi bolje da prvo uradiš – da spremiš sobu ili da uradiš domaći? Kada planiraš da počneš da se spremaš? Kako možeš da mi pomogneš oko ručka?

Kada počnete da postavljate ovakva pitanja videćete kako dete počinje da razmišlja. Dajte mu prostor, tj. vreme da da odgovor. I naravno (po)slušajte ga! Ovakvom komunikacijom mi detetu dajemo mogućnost da izrazi svoje mišljenje, ne sputavamo ga u davanju predloga i rešenja. I što je najvažnije motivišemo ga i ujedno mu ukazujemo poverenje da nešto može samo da reši. Nema veze ako vam se učini da je to što je dete reklo ili predložilo neizvodljivo, ono će naći način da to sprovede u delo kada je motivisano. Nedavno mi je jedan tata na seminaru o komunikaciji, nakon što je njegov sin uradio nešto za šta je on procenio da je nemoguće,rekao – Ko sam ja da stajem na put njegovim idejama!? Bio je iskreno iznenađen šta sve njegov sin može da smisli i uradi kada ga podstakne pravim pitanjima i da mu dovoljno vremena.

Govorite – Ako…, onda…

Ovo praktično znači da je dete uslovljeno da nešto uradi – Ako uradiš domaći onda ćemo ići u park. Ako se ne smiriš nećeš dobiti sladoled. Ako budeš dobar dobićeš… Kada je uslovljavanje u pitanju postoje dva puta – prvi je da zbog radnje koja sledi dete radi to nešto što očekujemo, a drugi je otpor. Šta to znači? U prvom slučaju stalno ćemo morati da imamo „keca u rukavu“, uloge koje ćemo povećavati, tačnije šargarepu na štapu i da bukvalno mamimo dete da nešto uradi. Još veći problem nastaje kada se na ovakav način razgovara o svakodnevnim situacijama – oblačenju, hranjenju, sklanjanju igračaka, kupanju, pranju zubića… Sa druge strane kada je dete u otporu ono tada razmišlja kako da izbegne to nešto, a ne kako da ga uradi. U oba slučaja izostaje unutrašnja motivacija, ona pokretačka želja da dete nešto uradi i ima osećaj ličnog postignuća.

1 2 Sledeća strana