Kada govorimo rečenice „ako, onda“, iza toga je pretpostavka da se to i ne mora uraditi. Jer šta će se desiti ako dete ne uradi? Ostaće bez nečega? Ili ipak neće? Ovo je igra u kojoj su uglavnom roditelji „gubitnici“ jer na kraju ipak popuste, najčešće jer nemaju izbora kada na primer ujutru žure na posao a dete se nije obuklo za vrtić ili školu. Onda sva obećanja i/ili pretnje padaju u vodu. Naravno da ćete detetu dati sladoled, da ćete ga odvesti u park, kupiti mu nešto… Da ne biste sebe više stavljali u zamku, a dete pogrešno motivisali uslovljavanjem (to je spoljašnja motivacija koja je kratkog daha), jednostavno prestanite da koristite ovaj model.
Kako?
Koristite reč „kada“ – Kada uradiš domaći ići ćemo napolje. Kada spremiš sobu imaćeš vremena za igru. Kada mi pomogneš oko pospremanja stola ješćemo sladoled i čitati knjigu…
Primećujete da reč „kada“ usmerava pažnju ka izvršenju radnje, tj. ne dovodi u pitanje da li će dete nešto uraditi već stoji pretpostavka da će se to svakako obaviti i posle toga nešto drugo sledi. Ovde nema uslovljavanja jer se navode činjenice – kada se nešto uradi, uslediće nova radnja. Kada nema uslovljavanja nema ni otpora ni lošeg osećaja u vezi radnje koja treba da se obavi.
Naravno, napominjem da to što kažete da će uslediti i uradite!
I u ovom tekstu naglašavam da sve promene koje očekujemo od naše dece moraju da krenu od nas. Mi treba da promenimo naše navike u razgovorima, a svaka promena zahteva i vreme za vežbu. Preporučujem da uvek prvo probate samo sa jednom i da je primenjujete najmanje desetak dana, da pratite kako dete reaguje i kako se vi osećate. Kada u procesu vežbanja „pogrešite“, samo se ispravite i recite na nov način. Strpljenje je ključ, a rezultati će vas iznenaditi!
Dragana Aleksić, family coach
