Katarina Murašova, porodični psiholog i (dečji) pisac
Da li su se u naše vreme izmenile tradicionalne predstave o obavezama dece u porodici? Ako je dete od jutra do mraka zauzeto učenjem i vanškolskim aktivnostima – da li svejedno treba da opere sudove ili trkne u prodavnicu? Ili su kućni poslovi isključiva prerogativa roditelja?
Navešću dva nedavna monologa iz svoje prakse. Oni nisu izuzeci već pravilo. Ovakve stvari slušam redovno poslednjih godina.
Monolog 1. Nina, 15 godina:
Moja majka nikako ne može da shvati da sam ja odrasla osoba i da imam svoju zonu privatnosti. Ona bi da kontroliše sve – gde idem, šta radim, s kim se družim, može svakog trenutka da bane u moju sobu, ako kažem: ne ulazi! – ona kaže: samo da ti kažem šta mi treba pa idem. Na primer, ja sam na četu s drugaricama, a njoj treba da pod hitno odem u apoteku ili operem sudove. Istog časa, ni pre ni posle.
I takođe joj navodno uopšte ne pomažem oko mlađe sestre. Je li to moja obaveza? Ona se, inače, udala za mog očuha, rodila dete sa 42 godine – je li to moj problem? Ja mogu ponekad da se igram sa sestrom, slatka je, ali to samo kad je to meni zabavno. Кada ja budem imala svoju decu … mada ću prvo dobro razmisliti hoću li ih uopšte imati.
Osim toga, majka mi stalno drži predavanja: ako ne budeš dobro učila, biće to i to. I stalno postavlja uslove: ako ne popraviš jedinicu, ja neću… Ali ovo je moj život, zar ne? I škola. To kako ja učim, uticaće na mene, a ne na nju, zar ne? Takav odnos me ponižava, kao da sam joj sluga. Zar nije ona po zakonu obavezna da mi do 18. godine obezbeđuje sve? Jer eto ja sam prvo htela da se upišem na dobar fakultet za dizajn, ali je rekla da nema novca da to plati. A nema šanse da upadnem na budžet. I, naravno, odmah sam izgubila svaku motivaciju za učenje. A majka moje najbolje drugarice svojoj ćerki je rekla da se ništa ne brine i da će ona uzeti kredit za njeno školovanje. Кapiram da jednostavno nisam imala sreće.
Monolog 2. Vitalik, 12 godina:
Mama kaže da brat i ja moramo da joj pomažemo, i stalno piše neke glupe spiskove i kači ih na zid – to joj kao savetovao neki psiholog. Ali moj brat stalno preskače svoj red, a šta sam ja – budala? Onda ona kaže: bili smo se lepo dogovorili. A niko se ni sa kim nije dogovarao, to su ona i tata ili taj psiholog smislili tako nešto… a ja još, pored učenja, da li moram da idem na treninge? Kada da se odmorim? I kada da uradim sve ono sa spiska? I isto, moj brat ide samo jednom nedeljno na crtanje i jednom na engleski, a ja imam četiri treninga, a ponekad su takmičenja vikendom, a moja baba više ne ide na posao, pa što onda ne mogu oni sve to da urade sami? Ako je ovo to „vaspitanje“, onda, po mom mišljenju, ne vaspitava nikoga nego samo šteti svima – svi viču, i nema svrhe, čak su jednom vrata spala sa šarki koliko sam ih zalupio, i sam sam se uplašio naravno. Ali da li sam ja kriv? Oni su me naveli na to.
I, molim vas, recite joj da ako mi se telefon za sve oduzima, ja zbog toga postajem ljut, a ne poslušan, i glava mi se uopšte ne „hladi“, nego naprotiv u njoj samo bubnja: telefon, telefon, telefon! Rekao sam joj, ali ona ne veruje. Možda ćete barem vi poverovati i objasniti joj.
Кažu „srećno detinjstvo“. Pa kako srećno kad te stalno drndaju i kod kuće i u školi? Čim sednem da igram igrice ili četujem, ili mami, ili tati, ili babi odmah nešto padne na pamet.
Ponekad mama iznenada kaže: hajde da pričamo, ako mi ne pomažeš, potrebno mi je barem emocionalno uključivanje. I to obično baš kada pomislim da idem negde, ili igram igrice, ili nešto drugo važno. I onda se ponovo naljutim i ne razumem: šta sad opet moram da radim? O čemu da razgovaram sa njom? Pa nju ne zanima ništa što mene zanima i misli da su to sve gluposti. Dobro kapiram da kad porastem verovatno će i meni sve to biti kao što mi je sad Crvenkapa. A nekad sam je – kaže majka – obožavao i mogao da slušam deset puta zaredom. I tako stalno ja ispadam kriv, a ne možeš tako da živiš, recite joj, molim vas, možda bar vas posluša.
Moje pitanje za Ninu bilo je:
– Ti si odrasla osoba. Dobro. Кoje su onda, po tvom mišljenju, tvoje obaveze u tvojoj porodici?
Moje pitanje Vitaliku:
– Da li možda, u pogledu te emocionalne podrške, sa mamom treba razgovarati ne o onome što zanima tebe nego o onome što zanima nju? Šta nju zanima?
Odmah da kažem: oboma je bilo veoma teško da odgovore.
U vezi sa navedenim, pozivam drage čitaoce na razmišljanje. Suština je u sledećem: danas se mnogo govori o pravima dece i adolescenata. I sama deca preko medija, pa čak i u školi, na posebnim časovima, redovno slušaju o tome koja prava imaju. A obaveze? Da li kod savremene dece, a posebno adolescenata one uopšte još postoje? Ili su izumrle? Ponekad (često) odrasli govore deci: tvoja jedina obaveza je da učiš. Tu sam, izvinite, na Nininoj strani: to što učim i to kako učim sada odrediće moj život u budućnosti, i ne zna se koje će mi od veština koje učim danas biti korisnije sutra. Učenje je polje odgovornosti deteta, naročito tinejdžera, i plodove svog rada, i slatke i gorke, kusaće samo on.
Uobičajene svakodnevne obaveze dece prema porodici i široj zajednici su drugo pitanje. Vekovima su postojale, bile jasno definisane i krajnje razumljive, iako su bile različite u različitim slojevima društva. Neko je sa sedam godina već čuvao stoku, neko u tim istim godinama s mukom sedeo (ili čak stajao) sve vreme tokom dosadnog službenog prijema u dvorcu. Seljačka kći je sa dvanaest godina umela da obavlja sve poslove u domaćinstvu i radila je mnogo. Dvanaestogodišnji dečak iz vojničke porodice umeo je nešto sasvim drugo, ali takođe ni lako ni malo, i sasvim se dobro snalazio. Plus obaveze u vezi sa društvenom hijerarhijom, zatim verske, poštuj oca svog i mater svoju itd.
I sad se pitam i nije mi sasvim jasno: gde je i kako sve to nestalo u društvenoj i ličnoj svesti? Čini mi se da to ne razume ni većina roditelja, a samim tim ni njihova deca. I upravo zbog ovoga – zbog nerazumevanja situacije – proističu mnoge međusobne optužbe i sukobi.
Ili deca danas, u društvu prekomerne potrošnje, ne smeju da imaju obaveze? Samo ih treba voleti, obezbediti im sve što treba, zabavljati ih i učiti kroz igru kako im nikada ne bi bilo dosadno i naporno?
Кako će onda te obaveze nastati? Gde, iz kog razloga i u kom uzrastu?
Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: snob.ru
Izvor: Detinjarije.com
