Posle nasilja ili zlostavljanja: Uputstvo za upotrebu razgovora sa detetom

U prvom, a i poslednjem trenutku je najvažnije da budemo stabilni, taktični, promišljeni, čak i kada nam duša iskače iz sopstvene kože.

Piše: Snežana Golić, pedagog

Razgovor zahteva, pre svega, razumevanje. Da bismo razumeli šta nam neko govori, moramo biti onaj tas koji drži ravnotežu, a ne praviti još veću emotivnu buru.

Mi smo strana koja čvrsto “drži konce” u rukama, a ne novinari željni senzacije.

Šta to praktično znači? Čuli smo da je neko udario šamar detetu, da ga/je neko povredio, ponizio… Prvo brojimo do 10 i kažemo: “U redu, svaki problem ima rešenje. Polako ćemo.”

Naučite ovo napamet!

Da li smo obavezni rešenje da držimo u rukavu i istresemo ga za 30 sekundi? Ne!

I to je u 90% slučajeva pogrešno.

U prvom, a i poslednjem trenutku je najvažnije da budemo stabilni, taktični, promišljeni i da čvrsto stojimo na nogama, čak i kada nam duša iskače iz sopstvene kože. To je ono što je potrebno deci u tom trenutku – čvrst oslonac.

Iskusni psiholog, Najdzel Lata poručuje roditeljima: “Budi stena, a ne more”.

Niko ne voli da bude jedini na svetu koji je doživeo traumu. Iako mu je žao sapatnika, ipak je lakše deliti muku, nego biti jedini maler na ovom svetu, kom su zapale loše karte.

Svi znamo i za poniženja i za silovanja, za ubistva, za preljube, vršnjačko nasilje, nepravde.. Nije dobro ostaviti pred decom utisak da smo “rasli u saksiji”.

Dakle, to se ljudima dešava i to je takođe važno reći deci. Nismo jedini u problemu, život je vrteška, posle kiše dođe sunce – sredićemo ovaj problem.

U ozbiljnim problemima, odrasle štiti advokat. Na njega se oslanjaju i u njegovo znanje, sposobnost i moć veruju. Zamislite situaciju u kojoj mu ispričate da su vas pretukli, a on počne da plače ili kaže: “Ne brinite, idem tamo, sve ću ih pobiti!”.

Koliko bi vam to ulilo nade u povratak normalnom i mirnom životu? Mi smo dečiji advokati.

Dakle, zanimaju nas svi detalji, a mi imamo “poker fejs”. Uzimamo u obzir šta je bilo pre i posle nemilog događaja i obavezno – ko je sve bio prisutan.

Svaka situacija je za sebe, odrasli ste ljudi, pa odaberite neki od koraka:

– zovemo osobu koja je bila prisutna, zajedno, da proverimo kako je ona doživela tu situaciju (a ne da li naše dete laže – isto je, ali bolje zvuči)

– odvojimo postupke aktera! “Pera i Mika su me dirali”. Moramo tačno znati šta je ko uradio, pojedinačno, a ne grupno.

– zovemo učitelja/odeljenjskog starešinu/trenera.. da zakažemo razgovor. Tamo puno pitamo, a manje pričamo i ne izvodimo prerano zaključke. Opet brojimo do 10 (bolje do 1000)

– ako je neko optužio dete, pitamo za tačne rečenice i postupke, a ne za “opšti utisak” povređenog.

– ako je naše dete povređeno, takođe je dobro znati tačne postupke i reči nasilnika, jer “dirao me”, “maltretirao me”, “ponižava me “… može ići od “ružan ti je crtež” do “zaklaću te”. Ne smemo se oslanjati na našu maštu i viziju, trebaju nam činjenice.

– pitajte dete da “odigra” te scene. (ako je primereno, a kod nasilja jeste)

– u razgovoru sa decom navedite primere za koje znate, pa podstaknite decu da pričaju šta su oni videli, čuli, doživeli.. Zajedno analizirajte.

– postoje besplatne pomoći za svaki problem. Nazovite, pitajte za savet ljude koji to rade po ceo dan – predškolska/školska pedagoško psihološka služba, S. O. S. telefoni , koje ne pozivamo samo kada nam je život u opasnosti, već za savet i u blažim problemima, policija, centar za socijalni rad, razvojno savetovalište Doma zdravlja.. A onda su tu i baba, kuma, komšinica..

Više glava uvek je pametnije od jedne!

E sad, ako vas je zaboleo stomak od tog saveta, to vam prababa šapuće – “ne iznosi prljav veš iz kuće” . Mi to nismo baš najbolje razumeli i to nas je sada skupo koštalo. Prababa nije objasnila babi, baba nije mami, pa ni mama nama – Šta je tačno mislila? Možda nije htela da kaže – Ne narušavaj status naše porodice, ni za živu glavu!!! Ali to smo čuli, usvojili i ćutali.

Uz to i “odrasli su uvek u pravu”, dobili smo 8 silovanih devojaka pre 10 i više godina, a “prljav veš” je sakriven zbog stida, straha i tradicije . Dodajte nule, nažalost, nećete pogrešiti.

– uvek utvrdite i KO je rekao, a ne samo ŠTA je rekao.

Kada prikupite argumente, poglede iz više uglova, opravdanja, dokaze, kada su se smirile strasti.. pravite taktiku zajedno sa detetom.

Da bi proces rešavanja uspeo, svakoga dana govorite (znam da to osećate, ali dete ne zna) da volite dete sa svim njegovim manama i problemima, baš takvo kakvo jeste, da ste hrabri i spremni na probleme, da ne treba da vas čuva od stresa prećutkivanjem.. Da ne mora da se okreće i proverava – vi ste sigurno iza!!! Bezuslovno i doživotno.

– recite detetu da se ne boji ničijih pretnji, jer ga vi nećete odati. Recite da su pretnje obično strašne – “ako nekome kažeš, ubiću te”, ali prazne i da ćutanje nije rešenje.

Pazite se i ovoga :

Dešava se da tek kada dete počne da priča neke strahote ili o svom zdravlju, roditelji sav posao ostave i sa punom pažnjom slušaju, a sve do tada ne primećuju dete. To može biti okidač da dete preuveličavava događaje oko sebe, izmišlja i manipuliše, za još malo pažnje.

Da li to znači da 24/7 moramo sedeti i slušati šta dete ima da kaže.. Ne, nikako, jer ćemo tako ubrzo umreti od gladi ili od nervoze, već nekad ovako, nekad onako, ali UVEK BEZ DRAME.

Prevencija: PITAJTE, PITAJTE I PITAJTE .. decu, nastavnike, trenere, pedagoge, psihologe, komšije, roditelje drugara, iskusnije roditelje, babu, dedu, mamu, tatu… razgovarajte otvoreno.

Pazite:

Ko je sa decom, ko ih vozi na trening, a ne samo ko ih trenira.. u čiju kuću idu, pazite na prijatelje koje puštate u kuću, pazite na ljude iz okruženja koji su poročni, koji imaju nisku samokontrolu, decu sklonite od ljudi kojima često “pada roletna”, kod kojih osećate agresiju, bes, izraženo nezadovoljstvo okruženjem, sobom.. Takvi ljudi hodaju po žici, sa koje će možda pasti “na dete”.

Ako mene pitate, posavetujete decu, a pogotovo tinejdžere da NIKOGA ne puštaju u kuću dok niste tu ili bar dok mu ne najavite posetu. Nema razloga da NENAJAVLJENO dolaze kumovi, ujaci, komšije,treneri.. (verujte da ima osnova za to).

Učite decu da u lift ne ulaze sami sa jednom osobom, da ne idu mračnim ulicama NIKADA, da ne idu da vide tuđe kućne ljubimce, u auto ne ulaze nikada..

Neka dete ima bar 3 broja koja zove kada je hitno, a ne da zna samo mamin.

Pre nego što išta presečete, a pogotovo osudite dete, zilion puta izmerite.

I slušajte da li plitko dišu, gledajte njihove okice.. Tu sve piše.

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: