Idu tako ispred mene sin i mama. Žučna rasprava među njima. Sin, petnaestak, čini mi se, glasić mek , isprekidan i nesiguran. Ipak, bori se.
Traje njegovo NE MEŠAJ SE i mamini uporni pokušaji da to ne čuje.
Sin joj kaže: mama, pusti me da odlučim sam, to je moja stvar!
Mama ne čuje.
On joj, sateran uz neki unutrašnji zid kaže: NEMAŠ PRAVO DA SE MEŠAŠ!
A ona, na to oduzimanje prava, iznese svoj krunski argument: Imam pravo! Znaš li šta mi daje pravo? To što sam te celu noć rađala!
Kakav argument, majko!
Bravo, majko! Svaka ti zlatna! I jesi ga rađala celu noć u bolovima i mukama. A onda drhtala, nespavala, bolovala svako razbijeno koleno i ponos.
Ali, majko.
Nije on to od tebe tražio! I niko ti nije dužan da sada tvoje rađanje plaća tako što te pušta da švrljaš po njegovom životu.
Seti se sebe, majko, kada su to tebi radili. Ovi pejzaži su poznati po tome da se rađanje uvek nekom duguje.
Sećam se sebe, majko, onog “ ja sam te rodila, ja ću ti presuditi!“, koje sam ja slušala od moje mame, ona od svoje, a ova od svoje.
Ko zna ko se pre svih nas setio da je to dobar argument za bilo šta. Nije ni važno. Ti , majko, i ja, možemo da prekinemo taj niz nasleđenog uslovljavanja.
Kažu da je do genetike neka boleština, a meni se čini da je do toga što od kada se rodimo nosimo neki dug na svojim leđima. Jer neka deca se pobune, a neka poveruju.
Šta god da si radila, majko, radila si zbog sebe.
Zbog sebe si celu noć u bolovima rađala, da bi ga zagrlila, da bi postala majka.
Zbog sebe si drhtala,nespavala, zato što si majka i zato što je on najdracenije što imaš. Plašila si se da ga ne izgubiš.
Šta god da si radila, radila si zbog sebe i za njega. Naše ZBOG i ZA, kada se razdvoje, raščiste dosta toga.
Razumem te, majko. Dete ti se otima, postavlja ti granice svojim NE MEŠAJ SE. Teško je to kad ne znaš da li je bezbedan unutar tih granica u kojima tebe nema.
Ko ga vodi?
Kome ga vodi?
Teško je. Uzde ti se otimaju. Pašće negde bez tebe, plašiš se, ili ćeš pasti ti.
Najzeznutije u roditeljstvu, a to ti niko ne kaže, je to što si dobro odradila taj težak posao ukoliko pristaneš da te jednim važnim delom, onim kojim mora sam, sin ODBACI, ISKLJUČI, PREVAZIĐE.
I ne pomisli da te kritikujem,majko, ako te ko razume – ta sam. Nego i ja učim od tebe kao neko drugi od mene.
Takoreći, gledajući u tebe vidim delić sebe sa strane, pa još više shvatam koliko je važno da pustim.
Da odraste i ode.
Da ima gde da se vrati.
Koliko je važno da se od mame pretvorim u ognjište, gde sin može da se vrati po parče hleba kada mu zatreba.
Jer, ako ga ne poslušaš kada ti kaže da se ne mešaš, neće razviti veštine koje može da razvije samo ako mu se niko ne umeša.
Jer, ako ti poveruje da zato što si ga rodila imaš pravo nad njegovim životom celim, onda će to pravo davati i drugima, redom, pa nikada sam sa sobom neće biti ceo.
Brod bi da otplovi, majko, nije lako.
Ali zar je bolje da doveka ostane vezan uz obalu. Od toga brodovi trunu.
Udari zato glavom o njegovu granicu, majko, jer tako će je sin postaviti za sve one druge koji nisu tako dobronamerni kao ti.
Ljiljana Milić
Trener ličnog razvoja
Izvor: PromenaDA
