Deca ionako stalno uče nove stvari, ali samo zato što to možda nećete uvek primetiti (ili izmeriti), ili zato što to nije nešto što je tradicionalno „akademsko“ znanje, ne znači da to nije znanje. Nisu sva učenja toliko očigledna i merljiva. Možda će ga podeliti sa vama kada bude spremno? Možda ne želi da ga sa bilo kim deli? Da li vi želite da sa drugim ljudima podelite svaku sitnicu koju ste saznali? Ili postoje neke stvari koje jednostavno zadržite za sebe? Da li je uopšte potrebno da se sve stalno ocenjuje, procenjuje, boduje i da se svemu sudi? Zar ne možemo samo da posmatramo i imamo poverenja? Mislim da možemo, ako se potrudimo.
Ne kažem da ne treba da podržavate interese vašeg deteta, i da ne treba da budete uključeni u učenje, da ne postavljate pitanja, i ne nudite ideje. Nikako! Podrška im je svakako potrebna. Ali budimo svesni načina na koji mi to radimo. Kakva su naša očekivanja? Da li više brinemo o tome, hoće li nešto biti korisno za dete ili se radi o tome da zadovoljavamo neke svoje potrebe i očekivanja?
Ne opterećujte ih. Nemojte imati skriveni motiv. Pustite da sami slede svoja intersovanja ili sprovode istraživanja. Pitajte ih šta misle. Pitajte ih šta bi o tome još želeli da saznaju. Da li žele vašu pomoć i informacije od vas. Pričajte sa njima. Ohrabrite ih. Obezbedite sredstva ako pitaju. Ako žele, vodite ih u biblioteku da bi saznali više. Zabavljajte se sa namerom da se zabavljate, a ne sa namerom da učite. Učimo ceo život. Ne žurite, pustite ih malo da odahnu.
Prevela: Jasmina Jovanović
Izvor: Happiness is here
