Piše: Biljana Radujko Tomić
Nakon deset godina egzibicija, dobila sam prvu bebu. Kažem JA, jer su nekako svi oko meni bili uglavnom nemi posmatrači. Verujem da ih je blokirao strah od mojih burnih reakcija na sve njihove pokušaje da mi olakšaju život. Tako se nastavilo i u toku druge a i treće trudnoće. Pomalo je i sada tako. Razlika je što sam ja svoj očaj, zbog problema sa, i u trudnoćama, zamenila ogromnim osećajem sreće. Sada, kada ste upoznali mene, mogu da vam predstavim svoje troje dece. Najstarije dete je Bogdan, učenik četvrte godine gimnazije u Beogradu. Tri godine mlađa je Natalija, učenica prve godine gimnazije u Budimpešti. I najmladji je Jovan, učenik osmog razreda osnovne škole u Beogradu. Dami ćemo dati prednost pa ću vam ovaj put pričati o relaciji mama – Natalija.
Kako su tekli pokušaji da se ostvarim kao majka, u istom duhu su tekle trudnoće a i porođaji. Manje više, više manje, ne bih vas zamarala detaljima. Većini majki su događaji iz porodilišta dobro poznati a one retke srećnice koje su takvi događaji zaobišli, ne bih da plašim. Nekako smo dogurale do osmog meseca trudnoće. Nakon hitnog carskog reza, oporavljala sam se na intenzivnoj nezi. Po starom srpskom običaju, iako to nisam tražila, odjednom se, na svakih desetak minuta, pojavljuju „sestre preko veze“. I kako koja se pojavi, prenese mi poruke i pozdrave, i šapne da će mi dati nešto protiv bolova. Nakon pete posete, prisetila sam se da pitam šta mi daju. Morfijum, prijateljski. I tako, nadopingovana, nepuna dva sata posle operacije, ustala sam i otišla da vidim gde mi je dete.
Naš prvi susret nikada neću zaboraviti. Kada sam rodila prvo dete, priznajem da sam bila malo razočarana. Očekivala sam bebu kao sa reklame, a doneli su mi žućkastu, dlakavu, smežuranu bebu. Sa Natalijom je bilo sasvim drugačije. Kada su mi je dali u ruke, iako je bila sićušna, tek 2 kolograma i 200 grama, eksplodirala sam od emocija. Možda je malo uticala i „terapija“ ali, svakako je najlepša beba koju sam ikada videla. I danas, nakon petnaest godina, sećam se njenog nežnog mirisa. Miris bebe. Iz porodilišta smo izašle sa suvenirima. Natalija je imala dva bruha i bakteriju klebsiellu. To su nam spakovali onako, da ne znamo. Tek da se malo zanimamo kada dođemo kući.
Dok smo se bavili bebećim stvarima, shvatili smo da očekujemo i treću bebu! Kako nemamo sreće da živimo u porodičnoj kući, sa svom mnogobrojnom familijom koja ide uz kuću, morali smo da se oslonimo na brigu koju nam pružaju jaslice. To je značilo i da dane kada je prehlađena, neretko provodi sa mnom na poslu. Tako smo osetile čari savremenog života u velegradu.
Neizmerno smo uživali kada je uz gomile benkica, flašica i pelena prvi put stajala i oprema za balet. Naravno, sve roze. Maštali smo o njenim nastupima u nekim svetskim dvoranama sa pozlaćenim plafonima. Na prvoj zvaničnoj priredbi, naša lepotica nije htela da obuče haljinicu koju smo prilično pretplatili. Htela je da nosi kostim ovčice. I tako počinjemo da upoznajemo svoje dete. Balet smo zamenili pevanjem, pevanje gimnastikom, gimnastiku plivanjem, plivanje manekenstvom, manekenstvo fudbalom, fudbal violinom, violinu odbojkom… Svaki početak nam je budio nadu da smo pronašli skriveni talenat naše mezimice. Kupovali smo opremu, pomoćnu opremu, vozili na i sa treninga, na pripreme, kampove, bodrili, navijali… Nekada mi se čini da smo mi, roditelji, za svo to vreme, potrošili više energije nego ona. Nije nam bilo teško, ne žalim se, i ne mislim da je to uzalud. Sve što je naučila, čini je sposobnijom. To su trenuci njenog života koji su bili kvalitetni i lepi. To su njene uspomene. A mi, njeni roditelji, sazreli smo i shvatili da život čine i mnoge druge stvari. Takodje smo shvatili, da od naše želje da bude najbolja u svemu što trenira, nismo videli „znakove pored puta“.
Povremeno se, naša Natalija, pojavljivala na takmičenjima i literarnim konkursima. Povremeno je osvajala pohvale i nagrade. Radovali smo se, naravno, ali nekako nam to nije bilo primarno. Kada je napisala pesmu na temu „Krv život znači“ i osvojila prvo mesto na konkursu koji je raspisao Crveni krst Srbije, i kada je na dodeli nagrade, nakon čitanja pesme, pozdravljena ovacijama, bili smo ganuti. Kada je na konkursu grada Beograda, osvojila prvo mesto za pesmu o Svetom Savi, bili smo preponosni. Kada je na međunarodnom konkursu za učenike osnovnih škola, osvojila prvo mesto sa pesmom „Pubertet“, već smo ozbiljno shvatili njenu zanimaciju i porodično otputovali u Banjaluku na dodelu nagrade.
Uvek pažljiva, poslušna, dobra devojčica, pred kraj sedmog razreda osnovne škole, počela je da prati trendove. Dan je postao prekratak za školu, učenje, trening i druženje. Balansirali smo paralelno sa njom. I kada mi nije bilo po volji, ozbiljno sam gutala knedle i glumila da je sve ok. Trudila sam se da se dogovaramo, da pravimo planove kako bi uskladila sve, smejala sam se nekim totalno, za mene, već zastrašujućim pričama i tešila sam se njenim godinama. Preživela sam na jedan jedini način. Konstantno sam se vraćala u prošlost, u vreme kada sam bila njenih godina, i prisećala se kako sam tada ja razmišljala. Vremenom sam shvatila da sam ja bila gora nego što je ona sada. Naučila sam sebe da ne koristim skraćene verzije vaspitavanja. Nisam dozvolila sebi da sa svojim detetom funkcionišem po principu naredbi, komandi, pretnji, zabrana… Poštujem njene godine ali sam je naučila i da ona poštuje moje. Nije fer da ona uživa dok ja ludim od brige, tako da imamo pravilo da me obavesti gde ide, sa kim i da mi je uvek dostupna. Uzvraćam istom merom. Ona zna moje planove, raspored i obaveze. Na taj način, imala je priliku da vidi, da kada njoj zatrebam, nad gomilom obaveza njoj dajem prednost. Deca koja nemaju uvid u život roditelja, nemaju ni uvid u naše obaveze. Njima izgleda kao da smo gospodari svog vremena i odluka, pa tako i da nam je život mnogo lakši nego njima.
Iako sam držala konce u rukama, videla sam da neću uspeti da održim taj ritam. Ili ću morati da popuštam konce ili ćemo stići do neminovnih polemika, na primer: Zašto neke od drugarica imaju izlaz do kada one žele, i zašto ne može da svoju divnu smeđu kosu ofarba u plavo jer to svi rade, i zašto mi se ne sviđaju nargila barovi, i zašto još svašta. U mom mozgu se polako palio alarm. Ja sama treba da se borim protiv društva iz škole, protiv tv-a, protiv društvenih mreža, ma protiv svih. Šanse mi nisu bile na zavidnom nivou. A tek nas je čekala srednja škola.
U trenutku već blage panike, setila sam se jedne škole koja je apsolutno po mojim merilima. Ali, mojim. Kako detetu predložiti da ide u školu a da pritom živi u internatu. Koje dete će prihvatiti da ustaje svaki dan u sedam, ide na doručak, zatim na nastavu. Nakon nastave ide na ručak, posle ručka ima vreme za odmor, a od pet do sedam obavezno učenje. Nakon učenja ide na večeru, ima malo vremena da završi još poneku obavezu, u pola deset mora da bude u krevetu. Gase internet… Sama mora da pere svoju garderobu, obuću, sama da ispegla… Koje normalno dete će prihvatiti takvu opciju ? Jedina šansa mi je bila da budem apsolutno iskrena. Predočila sam joj sve moguće probleme. Nakon mogućih spornih stvari, prešla sam na ono što je pozitivno. Nakon razgovora se zainteresovala za internat. Škola se nalazi u Budimpešti. Predložila sam joj da odemo na nekoliko dana, da obiđemo školu i ženski đački dom. Apsolutno je bila oduševljena idejom. Jedno kratko, žensko putovanje se pretvorilo u ozbiljan projekat. Natalija se na prvi pogled zaljubila u staru zgradu, preurednih hodnika u kojoj vlada apsolutna tišina. Na zgradi se vijore mađarska i srpska zastava, na ulazu dočekuje portir, u holu velika fotografija Nikole Tesle. Prava škola, kao nekada. Iz škole smo lepom, tihom ulicom, prošetale pored katoličke katedrale i pravoslavne grčke crkve, i stigle za par minuta do doma za devojčice. Iznad ulaza je srpska zastava, a na ulazu portir. Niti ko može da uđe, niti da izađe a da to nije zabeleženo. Objasnile smo zašto smo došle, ljubazno su nas uveli u dom a meni je srce počelo da se steže. Čista i uredna zgrada nije mogla da sakrije starost. U sobama, veoma skromnim, četiri kreveta, četiri ormarića, četiri devojčice. Po zidovima kolaž od fotografija i srca, a na krevetima plišane igračke. Pogledam krišom moje dete. Njoj je na licu osmeh, širok i iskren. Ja jedva sakrivam suze. Počela sam da se kajem. U mojoj glavi počinje da se budi sebičan majčinski osećaj. Ćutala sam. Da li sam porazila samu sebe? Za moje dete više nije bilo povratka. Od oktobra je počela da pribavlja potrebna dokumenta, počela je ozbiljno da se priprema za prijemni u aprilu, a za druge opcije nije želela da čuje. Ja sam se prepustila sudbini. Čekala sam prijemni, radujući se zbog nje ako prođe i radujući se zbog sebe ako ne prođe. U međuvremenu je napisala pesmu o gimnaziji i deci koja se školuju daleko od roditelja. Kada je nakon pismenog dela prijemnog, otišla na razgovor, takozvani intervju, čekali su je da pročita pesmu. Reči direktorke „Tebe čekamo. Ti si fenomenalna“ su zatvorila jedna vrata i otvorila sasvim nova.
Leto je prošlo u pripremama: lekarska uverenja, račun u banci, traženje staratelja u Mađarskoj, podnošenje zahteva za đačku vizu, spiskovi neophodnih stvari… Ponosni na uspeh svoje ćerke, imali smo želju da informaciju o tako velikom koraku deteta, podelimo sa okruženjem. Nismo naišli na podršku. Većina je priznala da nikada ne bi poslali tako mlado dete, posebno ne žensko, da živi van kuće a u drugu državu tek…nikako. Budili su u meni osećaj da sam neodgovorna majka. Trudila sam se da opravdam tu odluku, da objasnim pozitivne strane, i tonula sam sve više. A onda je Natalija u jednoj rečenici dala sve odgovore. U razgovoru, kada su je pitali da li je moguće da pristaje da živi u internatu, odgovorila je: Da. Spasiću se od same sebe.
Prvog septembra, od ranih jutarnjih sati, ispred ženskog doma, pristižu minibusevi i automobili raznih registracija: Beograd, Subotica, Novi Sad, Banjaluka, Novi Pazar, Budva… Iznose se koferi, torbe, kese… Nestrpljivo, gimnazijalci gledaju raspored, traže svoje ime, broj sobe… a roditelji, kao da su deca. Zbunjeni, sa nekim čudnim ustručavanjem prate svoju decu. Nudimo se da pomognemo oko raspakivanja, podsećamo decu gde su im dokumenta, deseti put ponavljamo iste priče kako da brinu o sebi. Iz pojedinih soba se ubrzo čuje muzika, devojčice se upoznaju, pričaju, smeju… Roditelji već stoje u hodnicima, kao da su suvišni, razmene poneki osmeh, poneku kurtoaznu, praznu reč, odlažu trenutak kada će se pozdraviti sa svojom decom. A trenutak je tu, dele nas sekunde. Te sekunde koristimo da se saberemo, da sakupimo snagu i progutamo suze.
Ulazimo u auto, sami, ćutimo. Niko ne sme da progovori. Znam da oboje preispitujemo ovu odluku. Nakon sat vremena, pogledam krišom u krupnog, naizgled grubog i strogog muškarca pored sebe, i vidim suzu. Prvi put za dvadeset pet godina zajedničkog života.
Septembar prolazi polako. Brojimo dane, trzamo se na svaki zvuk telefona, uveče dugo pričamo, prepričavamo svaku, i najmanju informaciju koju smo dobili od Natalije. Svaku fotografiju koju nam pošalje gledamo bezbroj puta. A onda stiže informacija da je na stranici gimnazije predstavljena uz pesmu o školi. Zatim nam javlja da je učestvovala na konkursu i da joj je nova pesma objavljena u Zborniku. Na predstavljanju pesnika u Budimpešti, dobila je nagradu. Napisala je priču o Tesli i ćirilici i takodje osvojila nagradu. Božićna priča je najbolja i imala je čast da otvori božićnu priredbu. U međuvremenu je raspisan međunarodni književni konkurs SVETOSAVSKA ZVONA, u organizaciji Kulturnverein Wort Lassee No Austria pod pokroviteljstvom Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije. Ogromna konkurencija a tema ozbiljna. Prevelik zalogaj za devojčicu od petnaest godina. Pripremali smo je da se ne nada previše pa onda razočara. Ovih dana, stigli su rezultati. Naša balerina, pevačica, violinistkinja, odbojkašica… osvojila je prvu nagradu! Dodela nagrada i objavljivanje knjige održaće se u Beču. Dete se raduje a mi u šoku, neverici… Da li je moguće da smo opet potcenili naše dete? Kakvi smo mi to roditelji? A ona, Natalija, gleda u nas i sa osmehom kaže: Vodim vas u Beč.
I tako, dok čekamo put u Beč, sabiramo utiske o zajedničkom životu u prethodnih petnaest godina. Kao da smo trčali maraton. Možda je vreme da se pomerimo u sporiju traku. I to treba znati, osloboditi put mlađima, jačima, mudrijima … našoj predivnoj deci. Kada to budemo spremni da uradimo, tek tada ćemo ih zaista upoznati.
Izvor: Detinjarije.com
