Industrijsko smeće od hrane rado i majke kupuju deci, misleći da im čine neko dobro. A kao vrhunac ironije je da se deca, ako su dobra vode u Mek.
Imajući u vidu to da su naše čitateljke (i) majke, često zbunjene oprečnim informacijama koje im dolaze sa raznih strana – što od pedijatara, drugarica, mama, sa interneta… rešili smo da od stručnjaka potražimo odgovore na neka pitanja koja muče sve mlade mame.
Profesor dr Zoran Vujčić redovni je profesor na Hemijskom fakultetu u Beogradu. Biohemičar, zaljubljenik u hranu, bloger, borac protiv mitova o hrani, nadrilekarstva, zabluda i konfuzija koje je internet doba unelo u naše živote (pored svega dobrog što nam je donelo), govori za Zelenu učionicu o hrani koju današnja deca jedu, zabludama koje nas mogu koštati zdravlja, industrijskoj i organskoj hrani…
Kad i kako počinje vaša „borba” protiv zabluda u koje masovno verujemo?
Moja supruga je zapravo “kriva”. Svakidašnja saopštenja portala o čudotvornoj hrani i kozmetici, tretmanima kojekakvim opasnim hemikalijama u borbi protiv raka su me dovoljno iritirala. Uz to i načini hranjenja, saveti kvazi nutricionista I večita preporuka da se jede žuti šećer, Himalajska so i slične nebuloze su me već dovele u ekscitovano stanje. Okidač je bio tadašnji “bum” konjski šampon, koji je neko počeo da prodaje kao čudesni šampon za rast kose. Moja supruga mi je rekla da nešto napišem na tu temu. Pronašao sam blog kao način da komuniciram s ljudima i da sa hemijske strane pokušam da pojasnim gde se greši i ko im prodaje maglu.
Da počnemo od večite dileme i dobro poznatog „tako su i nama i šta nam fali”. Gde su naše majke i bake najviše grešile u ishrani dece i šta današnje majke moraju da rade drugačije?
Ranija ishrana je bila kvalitetnija, jer su sirovine prosto bile kvalitetnije. Danas se kupuje u supermarketima, na pijacama koje nisu ni izbliza zadovoljile minimalne higijenske standard, u prodavnicama pre bih rekao nezdrave, nego zdrave hrane. Voće i povrće se bere pre fiziološke zrelosti zbog čega nema punu nutritivnu vrednost. Ideja je samo da se roba očuva, a ne da bude kvalitetna. Moja baka nije grešila. Jeli smo sve od spanaća (koga sam oduvek mrzeo) do mesa i voća. Nije bilo izobilja, niti slatkiša u svakoj prilici i na svakom kiosku. O zlu koka-koli i da ne govorim. Industrijsko smeće od hrane rado i majke kupuju deci, misleći da im čine neko dobro. A kao vrhunac ironije je da se deca, ako su dobra vode u Mek. Bake su pravile zimnice, slatka, džemove. Deca su pila mleko, jela meso. Trčala, skakala i jurcala za loptom. Danas bake i deke krišom kupuju slatkiše, a vrhunac ljubavi se ogleda u kupovini raznih telefona.
Već pomenuto „i šta nam sad fali” nije baš dobar argument za kljukanje dece industrijskim proizvodima. Da li su nove generacije osetile posledice loše ishrane prethodnih decenija? Dijabetes, gojaznost, zdravstveni problemi… kada nastaju posledice loše ishrane u detinjstvu?
Šta nam fali zapravo je lažni argument u svetlu današnjeg načina hranjenja. Industrijska hrana je nužno zlo, jer su svi postali lenji da kuvaju, spremaju, obilaze pijace i kupuju mleko i meso kod seljaka. Loše navike ljudi koji imaju od 35 do 50 godina su se prenete u sopstveni dom, sa roditelja na decu. Zato je svako četvrto dete gojazno. I umesto da se vodi računa o klasičnoj, raznovrsnoj i umerenoj ishrani, kvalitetnim namirnicama i domaćoj kuhinji sve se svodi na čarobne dijete, kvazi ishrana tipa hrono ishrane ili fruturijance, sirovaše i sl.
Kada se u dečju ishranu uvode so i šećer?
Realno po nauci – nikada. Soli ima dovoljno u majčinom mleku, a posebne formule se kreiraju tako da u zamenama imaju istu količinu soli. Slično je i sa šećerima. S tim što je prvi šećer s kojim se beba susreće laktoza, a ne saharoza. Ovaj drugi počinje da se unosi s voćem, baš kao i glukoza i fruktoza. Zato postoje tačne preporuke koliko čega u kom periodu je potrebno da se unosi i od hrane i od piće. Problem je u tome što su mnoge namirnice ili polazne sirovine već tretirane i sadrže so ili druge aditive koji podižu količinu natrijuma. Znam da su i u periodu pre 20 godina kada su moja deca bila mala u hranu dodavali šećer, kako bi beba radije jela. I naravno kvarila zube, gojila se i kvarila metabolizam. Roditeljsko neznanje je opasno, jer je mnogo izazova oko nas.
Postoji još jedna poznata floskula: samo umereno i sve će biti ok. Opravdanje koje nalazimo kada deci dajemo slatkiše i grickalice. Možemo li se time pravdati i šta znači umereno? Koliko šećera sme da unese dete dnevno, bez posledica po zdravlje?
Umereno je 2 puta nedeljno slatkiš. Ko se toga još drži? Preporuka Svetske Zdravstvene Organizacije je do 10% od ukupnih energetskih potreba deteta mogu da budu slobodni šećer (saharoza, glukoza ili fruktoza ili bilo koja smeše tog tipa: agava, malteks i sl.). Nažalost sve učestaliji nedostatak kretanja daje osnovu za novi savet koji SZO ima, a to je da se ova vrednost smanji na samo 5% od ukupne potrebne energije. Naravno da to nije baš uvek lako izračunati. Naročito što mnogi slatkiši i nemaju te podatke na etiketi. Nije lako ni odoleti detetu koje kuka i histeriše u prodavnici.
Roditelji su danas veoma zabrinuti kada kupuju hranu jer ne znaju da li je jabuka prskana 30 puta, kako je tretirana zelena salata i kojim je hormonima „kljukano” pile čije meso daju deci. Apsolutne zaštite nema. Možete li im dati neki savet – kako da postupaju da bi svojoj deci obezbedili kvalitetnu ishranu? Da li je organsko zaista organsko?
Realno saveta nema, jer dobre hrane nema. Niti zdrave. Rešenje je u nabavci kod seljaka. Ali tražiti to od svih nije realno. Hrana je puna aditiva i vremenom će biti sve gora. Uz to odgajanje pod folijama, staklenicima i plastenicima je sve samo ne idealna hrana. Nažalost, to nam je realnost. Čak ni sva hrana koju proizvode seljaci nije zdrava. Prečesto je previše prskana hemijskim sredstvima. Za jabuku ste preterali. Nije 30 puta prskana, već samo 28 puta. U organsku hranu u Srbiji ne verujem.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: KULTURA ISHRANE
Kako kuvati pirinač da u njemu ostane što manje arsena
Pirinač kuvate na klasičan način - barite ga u šerpi sve dok voda ne ispari? Sudeći prema nedavnom istraživanju, ovaj metod kuvanja može biti nedovoljan za uklanjanje arsena iz pirinča,...
Roditelji loše procenjuju količinu šećera u hrani koju daju deci
Svetska zdravstvena organizacija preporučuje da bi dnevni unos šećera trebalo da bude manji od 10 odsto ukupnog dnevnog energetskog unosa, odnosno u dnevnom unosu od 2000 kalorija na šećer bi...
Dr Jagoda Jorga: Šta će biti ako se ne hranim dobro?
Piše: prof. dr Jagoda Jorga, subspecijalista dijetoterapeut Svi pričaju o nekim detoksikacijama, brzinskim dijetama na kojima se očas posla gubi 4-5 kilograma. A tvoj problem je baš toliko! Ako to...
Dr Jagoda Jorga: Šta je to bez čega nijedan organizam ne može – esencijalni nutrijenti
Pitanje je da li baš moramo da jedemo? Šta mora, a šta baš i ne mora i na kraju ako mora, je l’ to mora baš svakog dana? Ima mnogo...
Uz dužno poštovanje profesora.. ta istraživanja o vitaminu C su diskutabilna. Npr. sintetički vitamin C i prirodni sa bioflavonoidima se razlikuju kao dan i noć. Pošto u intervjuu nije naglašeno, očigledno je istraživanje sprovedeno sintetičkim vitaminom i razumljivo je profesorovo razočarenje u delotvornost antioksidansa.
Molim za savjet – šta da dajem djeci za doručak ili večeru u zimskim mjesecima kada nema svježeg voća, a da to nisu jaja ( jer ni njih ne možemo jesti svaki dan), griz i palenta? Ako su kus-kus i proso, spelta samo pomodne namirnice meni zbilja malo toga ostaje…Viršle, paštete i salame ne uzimam u obzir…
Voće se jede kao prepodnevna i popodnevna užina, dakle kao međuobrok, ukupno 2x dnevno. Jednom nedeljno za DORUČAK možete davati: 1. parče-dva hleba, domaća svinjska mast, mrvica soli i aleva paprika uz čaj ili 2 dl mleka; 2. sendvič sa maslacem, sirom, pršutom i krastavčićima uz 2 dl jogurta ili mleka; 3. parče-dva hleba, maslac i med uz šolju mleka; 4. činijica korn flejksa s jogurtom ili mlekom (po želji dodati malo suvog ili svežeg voća); 5. tostirani hleb, krem sir u koji ste dodali malo vlašca, kolutić povrća i šolja mleka ili jogurta; 6. sendvič sa slaninom i lukom uz šolju jogurta ili kiselo mleko; 7. parče-dva hleba sa maslacem i bilo kojom vrstom domaćeg pekmeza, uz šolju mlečnog napitka. Takođe, uz svaki ovaj doručak napitak može da bude i sveže ceđeni sok od narandže. VEČERA može da bude i neki od predloženih doručaka, s tim što jednom (ali samo jednom!) u nedelju-dve dana možete dati i sendvič sa tunjevinom, neku konzerviranu ribu poput lososa, sardina ili skuše i sl. Još je bolje pripremiti svežu ribu, lignje, plodove mora sa različitim prilozima i salaticama. Zimi uvek možete naći sveži kineski kupus, luk, narendati šargerepice, bude i zelene salate, cvekle itd. Može i povrće iz turšije, mada je sveže uvek hranljvije. Za večeru preporučujem i belo pileće meso na različite načine. Jedan od omiljenih je da belo meso i šargarepu iz supice pomešam u blenderu sa različitim sastojcima po želji, uz obavezno dodavanje par čenova belog luka i to je moja “domaća” pašteta. Umesto belog mesa, nekad stavim kuvanu džigiricu, a nekad i kuvane leblebije (tzv. humus), i to su sve odlični namazi za hleb.
Ja doktore previse volim svoje dete da bih ga olako odvela kod doktora koji sakom i kapom dele antibiotike, a evo vec 3 godine se uspesno borimo protiv svih virusa i bakterija koje nas napadaju a sve pomocu onoga sto nam je priroda dala pa sad da li da verujem vama i vasem zvanju ili svom iskustvu
Katastrofa kakva se hrana prodaje. Jedino nam preostaje da sami uzgajamo voće i povrće.
😉
Danas se zapravo ne zna ko je gori i ko vam veće zlo može naneti! Sa jedne strane neoliberalna trovačka prehrambena industrija i farmako mafija koja njene posldice “leči”, sa druge strane buljuci kvazi nutricionista, lajf koučova i sl.
Ja znam samo da i dan danas na selu vidjam ljude koji imaju po 70, 80, godina koji rade i poprilično su zdravi, što je u gradu skoro pa nenormalno već kod recimo 45 togodišnjaka. Jedu jagnjetinu, prasetinu, suvo meso sarme, pasulj, sir, kajmak, jaja, razne salate, turšiju piju mleko, vino i po koju rakiju. Ali to sve sami proizvode i još jedna bitna, čini mi se najvažnija stvar: mnogo rade, “troše” se, izbacuju iz sebe sav višak, pa i otrov ali ne stresiraju se i spavaju na vreme. Po mom skromnom mišljenju to je ključ svega.
Neko će sad reći pa ne možemo svi na selo. Ja mislim da možemo samo treba stvoriti uslove. Kada bi 10-20 hilhada evra koja se daju po radnom mestu u gradu davala svakom članu porodice na selu, velika većina ne bi imala nikakav problem sa izborom životne sredine i zanimanja. Ostaje samo da se i ono što proizvode za prodaju stavi pod konreolu tako da mora da bude istog kvaliteta kao ono što ostavljaju za sebe i problem kvaliteta je rešen. Problem isplativosti rešava se subvencionisanjem kako to rade, bar prema mojim informacijama, u svim zapadnoevropskim zemljama i to je to
Iza svega, obrni okreni stoji država. Ona je ta koja da hoće vrlo lako može od Srbije napraviti malu Švajcarsku. Fabrike i industrija su odavno kompletno uništeni, tu nemamo nikakve šanse, a ovo sa stranim investitorima je čisto silovanje i izrabljivanje ljudi.
Jedini resursi koji su nam ostali su zemlja i voda i to ne bilo kakvi, već bogom dani što u ovoj situaciji može da bude i dobro.Oživljavanjem sela i povratkom ljudi na selo pruža nam se šansa da odjednom rešimo dva velika problema. I da uposlimo ljude i da nacija bude zdrava, Naravno pod pretpostavkom da je ova moja “teorija” tačna. Ne znam, meni se čini da jeste
Mleko i proizvodi od mleka su najštetnija stvar koju možete konzumirati.