Piše: Biljana Ćulafić
Upravo sretoh prijateljicu koja je kao i ja pedagog. Otpočela je edukaciju za porodičnog terapeuta. Podržala sam je svim srcem!
Setih se sa koliko sam ljubavi upisala pedagogiju. Volela sam da istražujem nauku o vaspitanju!
A onda se setih koliko je to sve bilo različito od rada u školi. Vrlo rano sam postala svesna da ovaj školski sistem pedagoga i psihologa pre svega vidi kao administrativne radnike.
Radeći 15 godina u školi prisutvovala sam promenama koje su se svodile na uvođenje novih a potpuno nepotrebnih „timova“, „aktiva“ „veća“, koje je pratilo tone i tone izveštaja.
Obim administracije koje su propisivali ljudi iz Ministarstva prosvete stalno se umnožavao a prosvetari preopterećivali. Pored svega, problem nasilja u školi nije se rešavao sistemski a prosvetari su po difoltu za svaki slučaj nasilja među decom postavljeni na stub srama… Mada potpisujem da ni jedan nastavnik nikada decu nije podsticao na nasilje. Sasvim suprotno!
Dok još nisam postala majka, sa decom u školi sam pravila predstave i uživala u dramskom radu s njima. Prekovremeni rad je daleko preticao broj mojih obaveznih radnih sati… Neka, uživala sam! I upisala edukaciju za psihoterapeuta psihodrame. Kasnije pređoh na edukaciju za sistemskog terapeuta.
Istovremeno, stalno je opadala plata u školi. A onda, pre 5 godina šok: postadoh tehnološki višak. Smanjili su bili broj stručnih saradnika u svim školama. Znam da sam na protestni skup pedagoga i psihologa kasnila, jer je u školi izbila tuča.
Kao savestan radnik koje je, eto, „nepotreban za državu“ na skup nisam ni otišla, baveći se problemima u školi. A ispalo je da sam, po mišljenju Ministarstva „suvišna“.
Gubitak posla me doveo do treće i poslednje škole u kojoj sam radila, OŠ „Miloš Crnjanski“ i negde kao da me Bog pogledao, jer bila je to škola sa sjajno uigranim timom…
Ali opis posla je bio prilično sličan. Stručni saradnik je u skoro svim školama „devojka za sve“.
Nije u pitanju konkretna škola, u pitanju je sistem koji se nije menjao sa promenama u društvu nego se krcao i krcao, novim poslovima.
A novi radnici, preko potrebni specijalni pedagozi i defektolozi nisu se primali…
Da bi bio dobar pedagog ili psiholog u školi, moraš biti supermen, i raditi za troje! Nažalost najviše se gledaju papiri, pa ako ih nisi ispunio džaba ti tvog pedagoškog rada sa decom, roditeljima i nastavnicima.
Ono što želim reći je: prosvetnu radnici su potcenjeni, svedeni na ćate i njihov vaspitni rad je negde na poslednjem mestu.
U međuvremenu, sve više sam se razvijala kao psihoterapeut. Odvažila sam se da se osamostalim u tom poslu i nisam pogrešila.
Ponekad mi nedostaje timski rad, ali sasvim lepo se družim sa mojim kolegama psihoterapeutima na našim edukacijama i supervizijama. Uostalom, upravo oni su me i podržali da se odvažim i otvorim sopstveno savetovalište!
I danas podržavam sve ljudi koji žele da se bave vaspitanjem i terapijom na koristan praktičan način, i podržavam ih da to i učine. Nažalost, takav način nije negovan od strane države koja ni psihoterapiju još ne prepoznaje kao delatnost.
Sloboda je ipak na drugoj, samostalnoj strani.
(Na slici sam sa mojom dramskom grupom Desetka, u Zemunu, OŠ „Miloš Crnjanski“, u mojim dvadesetim… Divno vreme sa mojim učenicima. Uostalom, u školi je najlepše upravo to: mesta u njoj koja ti dopuštaju da izraziš svoju kreativnost i mogućnost da ZAISTA vaspitno radiš sa decom!)
Izvor: Biljana Ćulafić
