Pravilo br. 2: Deci je potreban prostor da razviju sposobnost zdrave procene rizika
Kod dece koja se upuštaju u razumne rizike razvija se snažan osećaj samosvesti i samopouzdanja, istrajnosti i otpornosti. Ne smemo pri tom zaboraviti da deca inače svakodnevno prihvataju različite rizike – kao na primer kada kroče van zone u kojoj se osećaju lagodno i zamole nekoga da se igra zajedno sa njima, kada se pridruže sportskom društvu ili ispituju svoje granice vozeći bicikl sve brže, penjući se na sve veće visine, odnosno kada savladaju stav o šakama ili kolut unapred. Na žalost, za nas kao roditelje je čak i najmanja primesa opasnosti u igri dovoljan povod da izreknemo zabranu, i najradije bi ih čuvali ispod staklenog zvona zaštićene od svega, umesto da im dozvolimo da nauče koje su granice njihovih sposobnosti.
Najčešće greške kojima kočimo razvoj inteligencije sopstvene dece
Ako živite u zgradi onda lokalno “dvorište” nema drveća za pošteno penjanje, niti postoji dovoljno prostora za vožnju bicikla. Veći deo krupnijih opasnosti sa kojima se deca hvataju u koštac vreba tokom odlazaka u prirodu ili na igralištima, dok se naša zadrava doza rizika kod kuće više bazira na pokušajima da ignorišemo njihovo skakanje na krevet ili sa kauča, odnosno na pretvaranju da ne vidimo njihovo odmeravanje snage ili uzbudljivu partiju ‘tutumiša’. Roditelji bi trebalo da predano rade na tome da kontrolišu poriv preteranog opreza, i da popuštanjem ostave deci dovoljno prostora da nauče da veruju sami sebi. Ironijom slučaja, to je nešto što mogu naučiti samo ako se upuste u rizik!
