Nemaju, međutim, sva deca tu mogućnost. Čak 28 odsto dece ispod pet godina života ima manje od tri knjige za decu, dok je taj procenat još strašniji kod siromašnih porodica – 64 odsto. Skoro svako drugo dete starosti do tri godine nije dovoljno stimulisano kroz igru kod kuće. Zdravlje deteta meri se i vakcinama koje primi, a kod romske populacije taj broj je ispod 44 odsto. Imati pravo na detinjstvo osnovno je pravo deteta, a imati pravo na predškolsko obrazovanje tekovina je naše civilizacije koja zahteva veće angažovanje zajednice.
Dragana Koruga kaže da je put od rane stimulacije do kompetencija skoro direktan, i ulaganje u rani razvoj deteta jeste direktno ulaganje u budućnost zajednice.
„Dete koje živi u okruženju sivila, negativnih osećanja, pasivizirano, manje-više usamljeno, sputano, bez aktivne komunikacije sa okruženjem, ne razvija isti broj moždanih sinapsi/neuronskih veza kao dete koje je izloženo različitim pozitivnim stimulacijama. Kapaciteti za učenje i pamćenje samim tim su smanjeni. Propuštanje stimulacije u periodima pojačane osetljivosti za razvoj pojedinih funkcija, posebno mišljenja, na kasnijim uzrastima (posle osme godine) mogu se nadoknaditi pojačanom aktivnošću (npr. učenjem), ali se mora uložiti mnogo veći napor pojedinca, porodice i zajednice. Koliko će uspešno dete biti, više zavisi od toga kakav je bio njegov rani razvoj, u kojoj su meri aktivirani moždani potencijali i na taj način otvoreni kapaciteti za učenje, kakvi su odnosi izgrađeni u porodici, da li je porodična atmosfera podržavajuća ili osujećujuća, da li je dete uvaženo kao ličnost, prihvaćeno i podržano bezrezervnom ljubavlju da se razvija u pravcu svojih prirodnih kapaciteta i interesovanja.“
Rano obrazovanje dece od tri do pet godina najslabija je karika u obrazovnom sistemu Srbije. Karakteriše ga slaba pokrivenost predškolskog obrazovanja – do 50 odsto dece u opštoj populaciji, odnosno pristup ima devet odsto dece iz najsiromašnijih domaćinstava i šest odsto dece Roma.
Ljiljana Dragutinović iz PU „Vračar“, dobitnica Svetosavske nagrade za najbolju vaspitačicu ove godine, objašnjava koliki je značaj predškolskog obrazovanja: „Boravak dece u vrtiću omogućava im da iskoriste period kada je unutrašnja motivacija za učenje najveća. Deca kroz igru, manipulišući različitim sredstvima i materijalima, ulazeći u interakciju sa drugom decom i odraslima, razvijaju svoje potencijale“, kaže Ljiljana Dragutinović i dodaje da za marginalizovanu decu boravak u vrtiću ima kompenzatorsku ulogu i od presudnog je značaja. „Pored odrastanja u bezbednom, zdravom i podsticajnom okruženju, kroz vaspitno-obrazovni rad i interakciju sa drugom decom, dobijaju šansu da razviju svoje potencijale.“
Pedijatar Marica Milidrag dodaje da je vršnjačka grupa sredina koja dete motiviše za učenje i zato je važno da sva deca, bez obzira na materijalno stanje njihovih roditelja, idu u dečje kolektive. „To je naročito značajno za decu koja potiču iz nestimulativnih sredina i decu sa razvojnim teškoćama, jer su predškolski kolektivi sredine gde se sa decom radi planski, primereno uzrastu i mogućnostima deteta uz zajedničke aktivnosti i igre, što sami roditelji nisu u mogućnosti da pruže.“
Kolika je važnost predškolskog obrazovanja za marginalizovanu decu u Srbiji? Dragana Koruga naglašava da je veoma važno da mi koji živimo privilegovano imamo svest da deca koja žive u marginalizovanim zajednicama teže doživljavaju relativno siromaštvo (šta nemaju od onog što druga deca imaju) nego apsolutno siromaštvo (šta realno nemaju). „Relativno siromaštvo ih „zapljusne“ uključivanjem u kolektiv, jer se tada najdirektnije sa njime suoče. Često su sniženog samopouzdanja, potištena, mada ne znaju zašto, ne umeju da verbalizuju. Neka deca budu i agresivna u želji da „osvoje“ to što nemaju. To su često vrlo male akcije/intervencije koje ne zahtevaju velike investicije (malo odeće i obuće, igračka, knjiga, užina) i može da ih pruži svako od nas: topla reč, uključivanje u zajednicu, uvažavanje potreba i postignuća.“
