Svakako, nijednom roditelju nije lako. Današnji zahtevi detinjstva su veći i od roditelja se više očekuje, ističe Dragana Koruga iz Centra za interaktivnu pedagogiju, i zato je važna sistemska podrška porodici – veći broj ustanova za decu i bogatija programska ponuda od najranijeg uzrasta (vaspitno-obrazovna, socijalna, kulturna, sportska). „Najbolji su oni programi koji od najranijeg uzrasta uključuju i dete i roditelja i pomažu da se taj odnos gradi senzibilno, uz osmišljenu podršku različitih profesionalaca.“
Ljiljana Dragutinović iz PU „Vračar“ podseća da se sva deca koja imaju podršku od rođenja, osećaju prihvaćeno i bezbedno, i u stanju su da istražuju i pomeraju granice. Škole roditeljstva zato su veoma korisne, jer, kako kaže ona, podrška koju deci pružamo u periodu ranog razvoja donosi najveću dobit, a greške koje se tada nehotice naprave dugo se i teško ispravljaju.
„Navešću primer iz moje prakse: devojčica je došla u mlađu grupu sa tri godine i dva meseca. Hodala je nestabilno po ravnoj površini, pri izlasku u dvorište morali smo da je nosimo niz stepenice. Iz razgovora sa roditeljima saznali smo da žive u zgradi koja ima lift, da su išli najčešće kolima od jednog do drugog mesta, a dok su šetali ona je bila u kolicima. U najboljoj nameri, greška je načinjena. Sigurnost pri hodu je stekla sa četiri godine, a tek pred polazak u školu je dostigla svoje vršnjake.“
Dragana Koruga kaže da ne postoji nešto što se zove preterana stimulacija: „Prava mera je samo dete, koje se umori kada mu je ‘previše’ ili na neki drugi način to pokaže (zaspi, unervozi se ili zaplače kada mu treba odmor). Znamo danas da mozak i za vreme sna (čak i u stanju kome) prima signale iz okruženja, samo na njih ne reaguje aktivno. Važno je da i ta stimulacija bude aktivna i pozitivna (npr. tiha muzika za vreme sna). Obično se sa ‘preteranom’ ili ‘nedovoljnom’ stimulacijom povezuje broj igračaka kojima je dete okruženo. U tom smislu važno je napomenuti da veći značaj ima kvalitet nego kvantitet, a kvalitetna stimulacija je ona koja je primerena uzrastu i individualnim kapacitetima deteta. Zato kažemo da je na ranom uzrastu, recimo, za razvoj percepcije i mišljenja veoma važna uloga nestrukturiranih materijala koji mogu da se preoblikuju, menjaju izgled, formu, strukturu, funkciju (npr. testo, pesak, voda, štipaljke, trake i kanapi, potrošni i ambalažni materijali koji mogu biti bezbedni), kao i stvari i predmeti koji svet deteta povezuju sa svetom odraslih (razni upotrebni predmeti, alati, smart telefon, laptop, TV itd.).“
Dr Svetlana Janković savetuje da pomoć oko ranog razvoja treba potražiti kod zdravstvenih radnika, pre svega kod izabranog pedijatra u Domu zdravlja koji prati zdravstveno stanje i razvojna postignuća deteta.
Korporativna i podrška institucija u procesu uključivanja marginalizovane dece u većem broju od trenutnog u predškolske programe učenja veoma je značajna.
„Potrebno je da se u sredinama sa većim brojem siromašne dece gradi veći broj predškolskih ustanova. Pomoć NVO i privrednih društava je takođe poželjna, ali planski, koordinisano. Potrebna je jedna koordinisana, umrežena i delotvorna aktivnost svih ovih sistema na lokalnom nivou, koju mi u ovom trenutku nemamo“, napominje pedijatar Marica Milidrag.
Doktorka Janković ističe da je pristup koji podrazumeva multisektorsku podršku porodici najdelotvorniji i tome u prilog govore rezultati istraživanja iz zemalja koje imaju slične programe. „Kao odgovorno društvo treba da znamo da rani razvoj nema alternativu i da je to oblast koja mora uvek biti prioritet i kojom se svi moramo baviti. Parafraziraću Gabrijelu Mistral, čileansku pesnikinju, koja kaže da u životu sve može da čeka, ali dete ne — jer se upravo sada razvija. Detetu ne možemo da kažemo: ‘Sutra!’, njegovo ime je: ‘Danas’.“
Izvor: Nedeljnik
