Iz knjige:
“Leto kada sam naučila da letim” vrlo je upečatljiva knjiga. Opisuje životni period kada “učiš da letiš”. To je granica između detinjstva I mladosti. Likovi u romanu vrlo su realistični I pokazuju da nam se život sastoji I od ružinih latica I od trnja. (Sofija Bogdanović, 12 godina)
Knjige obično čitam po deset dana, a ovu sam progutao u jednom dahu. U pojedinim trenucima sam imao osećaj kao da proživljavam lične segmente života. Preporučujem je I deci I odraslima. (Peca Stamenković, 13 god)
Sofija je dobra podloga za dobrog čovjeka. Ona je dosta introvertna, nema mnogo prilika da razvija dijaloge, ali je počela kapirat šta su to tolerancija I oprost. To su dvije ključne riječi u životu svakog čovjeka. Od svih Jasminkinih knjiga ova ima najjaču humanu osnovu.
(Zlatka Ančić-Morović, 80 godina)
Beograd. More. Hvar. Lavanda. Smaranje. Hrkanje. SMS. Suze. Babe. Skajp. Bodulski. Psi. Druženje. Bol. Ljubav. Porodica. Rodbina. Fjaka. Stranac. Odrastanje. Smešno. Tužno. Iskreno. Suptilno. Istinito. Istorijsko. Prirodno. Dramatično. Tragikomično. Životno. Ako pročitaš ovu knjigu, naučićeš da letiš ili da se bar malo podigneš od zemlje…
(Ivana Lukić, 38 godina)
ODLOMAK IZ KNJIGE:
“Nabijam glavu u jastuk. Razmišljam. Kakav li je to osećaj kada se vratiš kući posle toliko godina? Da li si tada srećan ili tužan? Mora da se čovek skroz pogubi. Babin slučaj. Okrećem glavu ka njoj. Gledam je kako spava. Mirna je. Više ne hrče. S vremena na vreme joj se mrdaju prsti na rukama. Isto tako se Cvrletu mrdaju šape kada sanja o tome da trči. Šta li baba sanja? Da svira klavir? Ili da igra balet? Ha-ha-ha…Moja baba ballerina. Ovo zvuči kao naslov nekog tinejdžerskog romana.” Str.20
