Raspušteni: Kad škola ćuti i žmuri

Raspust je u zaletu. Svi koji su uspeli da se probiju kroz zamke i zasede prosvetnog sistema, raspušteni su do poslednjeg daha. Škola im se čini kao daleki, skoro sasvim zaboravljeni san, a septembar deluje dalje od sazvežđa u kom je planeta na kojoj je negde i njihova škola… Lokacija je do daljnjeg izbrisana iz svih sećanja…sem školskog dvorišta, naravno.

Piše: Jelica Greganović

Stampedo raspuštenih

Ako probate da se setite kroz maglu odraslosti, raspust je:

Kad zazvoni ono poslednje zvono, glasnije od svih. Tada stolice očajnički zaoru podove u učionici, pokušavajući da ostanu u uspravnom stanju, odgurnute naleđem kolena celog razreda, na mah.

Raspust je kad se posle tog zvona istrči u dvorište i ono poraste za bar dva broja od opšte dreke i cike. Tome, naravno, prethodi tutanj niz školske stepenice, i ukoliko je škola na višem nivou, prizemne se zagrcnu u hodnicima, uzaludno se trudeći da propuste kroz njih stampedo raspuštenih.

Raspust je kad ujutru ne zazvoni sat i kad u podne ne mora da se prekine igra zbog popodnevne smene.

Kada je raspust, uveče ne mogu da ti kažu da već jednom odeš na spavanje, jer sutra moraš rano da ustaneš.

Raspust se deli na onaj pre i onaj posle mora. Prvi deo je svetliji, a u drugom te svrbi pocrnela koža i ljuskaš se kao mlad krompir.

Raspust zvoni na vratima, ima srozane čarape i prljave ruke, loptu ispod miške ili lastiš u ruci. U novija vremena donosi i posledice savremene tehnologije koje omogućavaju da se stripovi ne čitaju, nego da se u njima živi.