Piše: Jelica Greganović
Stampedo raspuštenih
Ako probate da se setite kroz maglu odraslosti, raspust je:
Kad zazvoni ono poslednje zvono, glasnije od svih. Tada stolice očajnički zaoru podove u učionici, pokušavajući da ostanu u uspravnom stanju, odgurnute naleđem kolena celog razreda, na mah.
Raspust je kad se posle tog zvona istrči u dvorište i ono poraste za bar dva broja od opšte dreke i cike. Tome, naravno, prethodi tutanj niz školske stepenice, i ukoliko je škola na višem nivou, prizemne se zagrcnu u hodnicima, uzaludno se trudeći da propuste kroz njih stampedo raspuštenih.
Raspust je kad ujutru ne zazvoni sat i kad u podne ne mora da se prekine igra zbog popodnevne smene.
Kada je raspust, uveče ne mogu da ti kažu da već jednom odeš na spavanje, jer sutra moraš rano da ustaneš.
Raspust se deli na onaj pre i onaj posle mora. Prvi deo je svetliji, a u drugom te svrbi pocrnela koža i ljuskaš se kao mlad krompir.
Raspust zvoni na vratima, ima srozane čarape i prljave ruke, loptu ispod miške ili lastiš u ruci. U novija vremena donosi i posledice savremene tehnologije koje omogućavaju da se stripovi ne čitaju, nego da se u njima živi.
Najbolji letnji domaći zadatak koji jedan profesor može da zada
Leto u šerpici
Raspust je kad odeš u školsko dvorište samo da se igraš, a škola ćuti i žmuri zatvorenih prozora, dok zvonu ne pada na pamet da prekida igru.
Kada je raspust, odvedu te kod bake i dede, dolaze vikendom da te vide, zovu uveče da te čuju, ali tebe nema, jer te još nisu ulovili za spavanje.
Raspust je kada na ulici sretneš učiteljicu i izgleda ti sasvim drugačije bez dnevnika, pa te nekako sramota da joj se javiš bez podignuta dva prsta.
