Roditelji, ne dozvolite da vesti utiču na vaš „srećometar“

Piše: Snežana Golić, pedagog

„Ne dao ti Bog šta ti majka misli“, govori šaljivi zaključak koji su donele prethodne generacije. Svaka nova generacija roditelja isti zaključak ponavlja od momenta kada su čuli „čestitamo, postali ste majka/otac“, pa do kraja života.
Opštepoznato je da u svakoj šali ima bar pola istine, a u ovoj i mnogo više.

Pomogla bi nama, roditeljima, neka ozbiljnija statistika koja govori o procentu u kom se naša  predviđanja, koja nepodnošljivo podsećaju na horor filmove, NE ostvaruju. Dakle NE ostvaruju! Kažu preko 85%!

Danas smo, putem različitih, a 24 sata dostupnih medija, previše izloženi negativnim i zabrinjavajućim informacijama. I to je najveća promena u odnosu na decenije iza nas, rekla bih.

Znamo koja muka muči devojčicu u Kini, psa u Nemačkoj i da je pozlilo vozaču autobusa u Grčkoj. Saosećamo, naravno, ali ne možemo da pomognemo. Informacija i nemoć, u kombinaciji, pretvaraju se, neprimetno, u strah i  uvlače se, što se kaže „u kosti“.

Sa druge strane, informacije nas opominju šta se sve može dogoditi i drže nas u stanju opreznosti, dakle imaju i svoju svrhu.

I šta ćemo sa strahom koji nas je zarobio?
Predlažem da u glavi napravite program koji prerađuje informacije na drugačiji, realniji način.

Tada će vesti, od kojih je danas nemoguće pobeći, zvučati ovako:
„Danas su milioni dece, širom sveta, uzrasta od 8 do 18 godina, bezbedno stigli svojim kućama iz škole, bez nadzora roditelja, idući osvetljenim ulicama i prelazeći bezbedno na pešačkim prelazima. Nažalost, u malom gradu, na severu Nemačke, jedno, od više miliona dece koja su išla sama, doživelo je saobraćajnu nesreću…“
Ili :“ Danas su milioni dece krenuli na ekskurziju, vozeći se bezbedno u 5 miliona autobusa i milion aviona širom sveta. Lepo se provode sa svojim drugarima i stvaraju uspomene za ceo život. Tako je bilo i svih dana prethodnih 6 meseci. Ali nažalost, za to vreme, od više desetina miliona autobusa koji su prevozili decu poslednjih 6 meseci, u Japanu je jedan sleteo sa puta… „.

Da li se na taj način ograđujemo od bola koji je zadesio porodice u Japanu? Ne, jer nemoćni smo da promenimo informaciju koja nam je servirana, nemoćni da pomognemo i ni na koji način ne možemo uticati na konkretno dešavanje. Suština emocionalne pismenosti, koja nam u život unosi više bezbrižnosti, je da naučimo  da uticaje sredine delimo na one koji su  izvan naše moći, od informacija koje su u našem polju mogućeg delovanja.

Da napravimo konkretnu razliku.
Nesreća u Japanu – nije naše polje delovanja. Ali ulica u našem kvartu, kojoj nedostaje semafor – jeste. Organizujte komšije, pošaljite molbu, pozovite medije.. I učinite ovaj naš svet, pokriven kamerama, još bezbednijim.
Svako vreme donosi nam promene i  potrebu da se prilagođavamo. Nama je donelo više informacija nego što nam prija. Kao rezultat naše nespremnosti, mi dozvoljavamo sebi da, dok se naše dete bezbedno sanka, očekujemo zalutali voz da naiđe baš tu i baš sada. Od te strave, nervozni smo. Od nervoze, umorni smo. Od umora, vikali smo na decu. I posle nas je grizla savet… I tako dalje i tako dalje.. Naš „srećometar“, tokom  potencijalno lepog i veselog dana, a sve  zbog našeg predviđanja, straha i umora, nije zabeležio sreću.

Drugačije, realnije i svesnije režirajte svoju maštu.

Ponekada nije sve u našoj glavi, mašti, predviđanjima.. Nevesela realnost nas pogleda pravo u oči i traži nam, drsko, da nađemo snage da je “ svarimo“. Ipak, i tada se setite, život je dug i svaka emocija mora da nas dokači na tom putu.
Ipak, najveći deo emocija zaista proističe iz naših pretpostavki – šta nam donosi sutra. Pošto nada poslednja umire, nadajmo se dobrom, a u međuvremenu budimo oprezni i odgovorni.
Cenjeni psiholog rekao je, da je  na samrti njegova majka silno zažalila što je sve vreme majčinstva proživela u strahu za zdravlje i budućnost svog sina i nije dovoljno uživala, a njen sin jedinac slavi pedeseti rođendan, zdrav je, obrazovan i uspešan.

Mislite o tome.

Izvor: Detinjarije.com