To što vam dete divlja po radnji nema veze s činjenicom da je ono dete, nego s činjenicom kakav ste roditelj.
Piše: Petar Paunović
To što ste vi oguglali na divljanje svoje dece ne znači da ceo svet treba da trpi teror vaših mališana.
Odlazim u Ikeu i prolazeći izložbenim prostorom počinjem da se pitam da li sam pogrešio ustanovu. Da li sam došao u prodavnicu nameštaja, dečje igralište ili vrtić? Dok se deca razdragano penju po nameštaju i igraju u prostoru koji nije najbezbedniji za zabavu bez nadzora, njihovi roditelji s papirima i metrima u rukama gledaju komode.
U trenutku mi ta interakcija postaje zanimljivija od onoga zbog čega sam došao. Zanima me u kom će trenutku skrenuti pogled sa stavki na spisku i pogledati gde su im deca. Sve to traje minutima, a roditelji su toliko fokusirani da se čini da su i zaboravili da su poveli decu. Sledeća scena pokazuje da deca nisu zaboravila da su tu s mamom i tatom. Ona dolaze noseći neke stvari ili u želji da ih nešto pitaju ili saopšte da su žedni i gladni. Dakle, sasvim uobičajeno ponašanje za jedno dete.
Šta u toj situaciji radi primer roditelja u potrošačkom društvu?
On pokušava da zanemari tu spoljnu smetnju. On kulira i pokušava potpunim ignorisanjem da stavi detetu do znanja da je odabir nove fotelje važniji od njega. Kada mu taj pasivni pokušaj da ostane u fokusu ne uspe, on počinje da viče na dete.
“Kako je baš sada odlučilo da ide u wc? Da li je moguće da ne može bar nekoliko sati da bude u hibernaciji dok oni ne obave kupovinu? Te napasti koje su na svet došle samo da bi roditeljima jele džigericu.” Verujem da zaista ne misle da je to funkcija njihove dece, ali meni odaju takav utisak.
Dragi roditelji, ako ste već odlučili da povedete dete u radnju, onda morate da mu posvetite pažnju. Ne možete da mu dozvolite da divlja, juri, viče i lomi jer na taj način uznemirava ostale potrošače. Takođe, na taj način može da se povredi, a to znači da istog trenutka možete zaboraviti na svoju kupovinu.
Najgore je kada počnete da vičete na svoju decu jer očekujete da ona budu apsolutno mirna satima. Očekujete da oni sami brinu o sebi, iako je to vaša odgovornost. Nije vam dete hiperaktivno, nego ste vi lenji da se njime bavite. Biti roditelj je najteži posao na svetu. Taj posao je 24/7. Jako je težak i naporan, ali ste sami izabrali da u to uplovite.
Kada sam bio mali, tata je otišao u inostranstvo da zaradi novac. Sestru i mene je čuvala mama i često je morala da nas vodi sa sobom tokom izvršavanja brojnih obaveza. Kao dete sam bio sve, samo ne miran. Omiljena igračka mi je bila šrafciger, a glavu sam razbijao više puta. Bio sam tvrdoglav i trebalo je dosta strpljenja za mene.
Najviše sam mrzeo rečenicu “pruži korak”, koju je često izgovarala, kako bi stigla sve da završi, držaći mene za ruku. Verovatno bi joj bilo lakše da me nije držala, nego da je očekivala da je ja sam pratim. Ona je morala da čeka u redovima u banci, jer tada ništa nije bilo onlajn. Išli smo sestra i ja s njom gotovo svuda.
Nikada ništa nisam razbio u prodavnici, iako nam u kući nijedan vaza nije preživela. Nikada nisam legao na pod radnje i urlao, iako sam jednom ljutito legao ispod automobila i rekao im da me zgaze ako već ne valjam. Nikada drugi ljudi nisu dolazili do moje mame da je zamole da umiri svoju decu jer ometaju ostale potrošače.
Znam da će biti onih koji misle kako ću ja sve to shvatiti kada budem bio roditelj. Izvinite, ali apsolutno svako može da se pravda time kako ga svet ne razume. To što vam dete divlja po radnji nema veze s činjenicom da je ono dete, nego s činjenicom kakav ste roditelj. To će vam reći i moja mama, ali i moja koleginica koja ima sina i koja smatra da su upravo ovakvi roditelji napravili pakao od Srbije.
Ukoliko već morate da povedete dete u radnju, onda mu učinite taj odlazak zanimljivim. Nađite mu neku zanimaciju, dajte mu da nešto uradi. Okupirajte ga nečim kako biste ukrali malo vremena da uradite ono što je potrebno. U krajnjem slučaju, ne zanima me da vam nudim rešenja, jer je to vaš posao.
Deca su VAŠA OBAVEZA, a naše je pravo da ne ispaštamo zbog lošeg ispunjavanja te obaveze.
Izvor: Noizz.rs
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Samokontrola ima neverovatan uticaj na budući život deteta – evo kako da je razvije
Potreba za samokontrolom ponekad je pravi izazov i za odrasle, a kamoli za decu. Ali njen uticaj na čitav život je neverovatan. Novozelandska studija koja je trajala čitave tri decenije...
Pet koraka za podsticanje optimizma kod vaše dece
Mnogo je razloga da se ozbiljno pozabavite podsticanjem optimizma kod svog deteta, uključujući i dugoročne pozitivne efekte na njihov mentalni i fizički razvoj. Ali, kako se uopšte odgaja optimista? Pokušajte...
5 saveta uz koje ćete postati bolji roditelj svojoj deci
Roditeljstvo je jedan od najodgovornijih životnih poziva, jer zahteva da vaspitamo i zbrinemo svoju decu. Da im budemo bezuslovna podrška, u ma kom uzrastu oni bili. Deca nam svakodnevno nagoveštavaju...
Tek kad postanete roditelj pred oči vam izlete sve manjkavosti vašeg karaktera
“Moglo bi se roditi već vaspitano dete, ako bi i roditelji bili vaspitani”. Gete Što nam je vrednija neka osoba ili cilj u životu, više se za njega trudimo. Roditeljstvo je...
Iako ovaj covek nije roditelj, vrlo lepo je objasnio zadatak onih koji to jesu. Tuzno je to sto mnogi danasnji roditelji to ne shvataju. Licno sam dozivela od vrlo bliskih ljudi, takodje roditelja, kad su nam deca na okupu, da sam vestica i luda sto ne dozvoljavam deci da uzivaju. Ne vidim kakvo je uzivanje jesti rostilj drzeci ga celim sakama dok se igrate u decjoj sobi, bacati na pod cist ves sa kreveta itd. Te stvari ne dozvoljavam ni kod kuce pa sam vise puta cula od svog sina, kad gleda neku drugu malo mladju decu, da njemu i sestri nikad nije ni palo na pamet da rade slicne stvari.
Deca JESU obaveza roditelja i roditelji su DUZNI da postuju ostatak sveta, tako sto ce svoju decu otpocetka nauciti da se ponasaju pristojno i normalno. Ni sam roditelj nije duzan da trpi decje maltretiranje, a kamoli neko drugi. Zato se takvim roditeljima cini da je nemoguce uzivati u roditeljstvu, cesto imaju po jedno dete i cude se nekima koji ih imaju po nekoliko, kako su nasmejani i zadovoljni, a oni, eto, ne mogu da izadju na kraj ni sa ovim jednim. Moze se ne samo izaci na kraj sa decom, vec i uzivati u zivotu sa njima, biti ponosan na njih, ne stideti se da kazete da su vasi i pritom imati i vremena za sebe i svog partnera, kako bi ocuvali vasu zajednicu, da ostane cvrsta i kad deca odu svojim putem, a vi ostanete sami sa sobom. Da ne budete prepuni frustracije i medjusobnih optuzbi, vec sredovecni ljudi spremni da ponovo promene svoj zivot, sad kad su izveli na pravi put nekoliko mladih ljudi i dovoljno mentalno i fizicki zdravi da pricuvaju svoje unucice, kad za to dodje vreme. Razmislite o tome.