– Ne.
– Pevaš li? Kod kuće ili u karaoke klubu?
– Ne, ne pevam.
– A na šta bi drugo išla kad si bila mala da nisi išla u muzičku školu?
Moja poznanica se zamislila. Pogled joj je odlutao, kao da se zagledala u prošlost.
– Išla bih u školu crtanja. Tada je u njoj falilo dece, moja drugarica je išla pa sam jednom i ja išla s njom. Ali ići u dve škole istovremeno nije bilo realno. Časovi su se poklapali. Roditelji su insistirali na muzičkoj jer sam u nju išla već nekoliko godina: „Ono što je započeto to se ne prekida!“
– A tvoj sadašnji posao sa čime je povezan?
– Pa znaš to! Reklamna poligrafija, suveniri.
– Znam. Samo sam htela da to sama kažeš i povežeš. Šta je bliže tvom poslu, muzička škola ili škola crtanja?
Zaćutala je. A zatim je postavila provokativno pitanje, verovatno u nadi da će time srušiti moju teoriju slobodnog izbora:
– A čime si se ti bavila kad si bila mala?
Ako kažem „psihologijom“ ima da mi se smeje. Ne, naravno!
Kad sam ja bila mala, postojalo je lutkarsko pozorište. Išli smo po vrtićima i prikazivali bajku o pravilima kretanja u saobraćaju. Onda sam maštala kako ću jednom doći u vrtić, ali ne kao mama neposlušnog lisičića Crvenorepog, nego u ulozi vaspitača.
Šta još? Plesna sekcija. Nastupali smo na dečjim praznicima. Ceo zimski raspust smo nastupali po novogodišnjim proslavama, igrali kolo sa decom. I to igranje sa malom decom mi se dopadalo više od okretanja na sceni.
Škola crtanja. Najviše mi se dopadalo ne klasično slikarstvo nego dekorativno-primenjena umetnost. Sviđalo mi se da učim razne tehnike, koristim razne materijale. Kasnije mi je to dobro došlo u radu s decom u zdravstvenom kampu, obdaništu pa i na studijama jer smo često imali zadatak da kao grupa povremeno pravimo zidne novine, plakate i slično.
Međutim, školi crtanja nisam zahvalna samo zbog toga. Tokom učenja, stekla sam osećaj za kompoziciju crteža. Kasnije su se na to nadovezala znanja iz oblasti psihologije i sada sa dečjih crteža mogu da „čitam“ detetove emocije. I crtajući zajedno s njim, mogu da korigujem njegovo emotivno stanje. Takođe, umem da „čitam“ kolaže odraslih koji otkrivaju probleme o kojima oni ne govore naglas zato što ne žele da primete ili (češće) i ne primećuju da je u nekom aspektu života na pomolu očigledan nesporazum. Ne znam da li bih sada bila ovoliko zaljubljena u art-terapiju da nije bilo škole crtanja.
Skijanje sam napustila. Zato što sam bila najsporija. I košarku. Zato što sam se stalno plašila da će me lopta zviznuti u glavu. Da li je trebalo da savladavam strah ili da nastavim skijanje umesto da idem lepo u školu crtanja? Da li bi moji današnji klijenti koji traže pomoć psihologa i dolaze na art-terapiju imali vajde od toga što sam ja nekada naučila da igram košarku?
I u svojstvu poslednjeg argumenta, ispričala sam svojoj poznanici priču o devojčici Daši. Dašina mama je još dok je nije bila ni rodila odlučila da će Daša neizostavno postati gimnastičarka i to obavezno šampionka. I našla joj je najboljeg trenera. Ali trener je kazao da je devojčica suviše punačka za jednu gimnastičarku. Suočen s maminom rastrojenošću, dodao je da devojčica može malo da oslabi pa neka dođe za pola godine. I mama odluči da „smrša“ ćerkicu. A meni je, kao vaspitačici grupe u kojoj se nalazi „mlada nada ruske gimnastike“ palo u zadatak da pratim njeno ponašanje. „Nema dodatka! Nema hleba! Za nju nema zemička i keks za užinu!“ A Daša je sa suzama u očima tražila hleba… I nije volela bučne okretne igre. Usporena, maštovita, volela je da crta a njeni crteži su za njen uzrast bili očaravajući. Za pola godine Maša, bez obzira na strogo vođenje računa o ishrani, nije oslabila. A ja sam sve to vreme smišljeno usmeravala maminu pažnju na ćerkine crteže: „Pogledajte! U ovom uzrastu deca uopšte ne crtaju sadržajne crteže. Obično nešto tek onako haotično nažvrljaju, deca u tom uzrastu ne razumeju čak ni šta je gore a šta dole. Pogledajte! Ona eksperimentiše s bojama! Ona je sama došla do toga da se boje mogu mešati. Daša može da crta od jutra do sutra. Ona ima vrlo izražene sposobnosti za crtanje. Treba da se razvija u tom pravcu.“ Dobro je što je mama poslušala. Daša je dobila priliku da postane talentovana slikarka a ne prosečna gimnastičarka.
– Ih, ne mora da znači – primetila je skeptično moja poznanica. – To uopšte ne znači da će devojčica postati talentovana slikarka. Možda za godinu dana prestane da crta.
– Možda. Ali tih godinu dana ona će raditi ono što voli, što joj duša traži, za šta ima sposobnosti. Ima da cveta od uspeha a ne da, baveći se gimnastikom, misli kako je lošija od drugih. Dete se brže i skladnije razvija kroz ono što mu se dopada. A to što nauči svejedno će joj ostati za ceo život, i možda joj sutra u nekoj drugoj aktivnosti dobro dođe.
– Ne možemo se ceo život baviti onim što volimo!
– A zar ti to ne bi htela? Zar ne težimo tome i kada odrastemo i kada tražimo posao koji će nas ispuniti? Razume se, svako dete čeka obavezna škola sa obaveznim programom. Zato neka dodatno obrazovanje bude spram onoga što je detetu u srcu.
Poznanica je zamišljeno zaćutala. Ćutanje je dobar znak. To znači da se unutra odvija neki proces. Naravno da još nije spremna da se složi sa mnom i odustane od svog novog biznis projekta pod nazivom „Moje čudo od deteta“, ali s druge strane nisam čula ni kategoričko suprotstavljanje. Znači, bebiron je dobio priliku za slobodu izbora. Dečko, nemam ja ništa protiv tenisa. Ali samo ako to ti sam želiš.
Samostalnost kod deteta je nemoguće gajiti bez priznavanja njegove ličnosti, bez priznavanja njegovog prava na samoopredeljenje: čime će se baviti, šta će voleti, u šta će verovati.
Iz knjige Samostalno dete ili kako postati „lenja majka“
Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Izvor: Detinjarije.com
Prelepo!