Piše: Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut
„Ako ti je prvo dete divno, mirno, saradljivo, nemoj mnogo sebe da hvališ kao roditelja. To je samo trik Majke prirode da te navede da rodiš još jedno dete.“
Ne znam ko je rekao ovu rečenicu. Kao i mnoge druge pametne izjave, pronašla sam je na fejsbuku kako cirkuliše nepotpisana. A toliko je vredna da ću je i ja takvu proslediti.
I u mom slučaju je tako. Moja devojčica je divno saradljivo dete od samog rođenja. Sve se sa njom mogu dogovoriti. Kada su bili tek prohodale bebe (imam dečaka i devojčicu blizance) i kada sam ih vozala mojim biciklom na sedištima, uvek sam nju prvu spuštala sa bicikla. Ona bi uvek lepo stajala pored i čekala da spustim i njenog brata. Ukoliko bih prvo spustila njega, on bi bez sumnje otišao svojim putem i ostavio mene da držim bicikl sa drugim detetom u sedištu i u panici vičem nekome od prolaznika da ga uhvati i vrati pre nego što izađe na put.
Takvi su i danas sa četiri godine.
Da nisu blizanci, da sam recimo rodila samo nju, svima bih pričala kako je dovoljno vaspitavati dete kroz priču, milovanje, poljupce. Kako se oko svega možemo dogovoriti sa detetom, samo treba strpljenje. I imala bih dete anđeoskog ponašanja da to i dokažem. Ukratko, bila bih ponosna kakav sam sjajan roditelj i izvrstan psiholog. I mislila bih da su roditelji kojima povremeno izbija para iz ušiju od frustracije sami krivi što im je dete „nemoguće“. Jer eto kako je moje dete divno i saradljivo.
Baš zato mi je Majka priroda dala dvoje dece, sasvim različitog temperamenta, da se ne zanosim previše.
Mark Tven je jednom rekao: „Moja majka je imala mnogo problema sa mnom. Ali mislim da je uživala u njima.“
Tako je uvek sa „nemogućom“ dečicom. Dovedu te do ludila, ponašaš se tako da se posle kaješ i osećaš loše, ali uveče kada svi zaspu uvek odeš nazad pred tablu za projektovanje i uz čašu vina na balkonu sa sobom razgovaraš i smišljaš drugačije rešenje. I učiš da praštaš sebi. Samo tako se odrasta.
Duboko verujem da mirna i saradljiva deca ne teraju roditelje da rastu ni blizu toliko. Samo „nemoguća“ deca, ona koja te istresu iz pantalona, dušu svoju da oplačeš, da ispljuješ propisno sve te knjige o roditeljstvu koje si džaba čitala, samo ona ti pomognu da porasteš bar nekoliko metara dok ne odrastu.
I na kraju dana, kada sam već na izmaku snage, moj četvorogodišnji sin dođe sa buketićem maslačaka i kaže mi: „Mama, nabrao sam ti cveće. I mnogo te volim“. I tada sve odjednom bude zaboravljeno. I oprostim sebi što ponekad nisam na visini zadatka. Što ponekad viknem, iako mrzim kada vičem. Što sam bila gruba prema njemu, što sam ga udarila nekoliko puta do sada, iako apsolutno ne verujem u batine od kada sam ih rodila, što sam mu u frustraciji par puta rekla neke vrlo povređujuće stvari i oplakala kišu zbog toga.
Ja sam mama čiji sin kaže „Volim te“ i donosi mi buketić cveća.
Juče sam tražila lego kockice za Uskrs. (Mala digresija i savet: ako želite da se rado igrate sa decom, kupujte igračke koje su i vama zabavne! Tako će za Uskrs od zeke da dobiju „Lego ambar i životinje sa farme“ jer tu ima i krava, i ovca, i plastenik sa šargarepama i tikvom, a mene beskrajno raduje sve što ima veze sa selom, pa ću se rado igrati sa njima.) Elem, tražeći lego kockice, palo mi je na pamet da pogledam da li ima Lego varijanta Ane iz Zelenih Zabata, moje omiljene knjige. I ima, čitava farma sa dvorištem i unutrašnjim prostorijama, i figuricama En i ostalih likova. Uzdahnula sam naglas kada sam videla da ipak nema kod nas da se kupi. Moj sin me je upitao tada zašto tako tužno uzdišem. Objasnila sam mu. Na to je on rekao: „Ali mama, ja ću ti napraviti kućicu od kockica, videćeš, biće takva kao ta tvoja koju želiš!“
I opet sam se osetila kao najbolja mama na svetu!
