Piše: Željko Marinković
Mi smo pregurali tri porođaja. Najmlađe dete ima već dve godine. Iako bih želeo da pišem o tome kako sam podnosio njenu trudnoću, teško mi je da se vratim u to vreme. Nije što budi neku neprijatnost, već jer je to prošlo i ono što ga je zamenilo, mnogo je življe i stavlja senku na ta stanja. Ako želite da čujete priču iz prve ruke, pričajte sa voljenim o tome. Ja ću u ovom postu dopustiti sebi da vas na osnovu ličnog iskustva posavetujem. Zamislite da smo drugari i da sedimo tako za stolom, pijemo neki čaj i ćaskamo. Drugari ne persiraju, pa neću ni ja, a sve što ću reći je moje lično viđenje stvari, bez obzira na brojne “opštosti” koje ne mogu da izbegnem, jer su sastavni deo mog mišljenja.
Ono što mi muškarci vidimo kod svojih ljubavi kad ostanu u drugom stanju su snažne emotivne oscilacije, impulsivnost, te mučnine, malaksalost i pitamo se šta nam je to trebalo i hoće li više da se vrati sve na staro. Ponosni smo što ćemo postati očevi, ali devet meseci je jako dug period u kome nas priroda ne priprema za očinstvo, kao što sprema majku. Zato žena mora da nas pripremi.
Reci mu kako ti je. Razgovarajte o svemu, bez tabu tema. O prošlosti, budućnosti, sadašnjosti. Kada beba u stomaku krene da se mrda, uzmi mu ruku i stavi je na svoj stomak. Budi kraljica kad je on tu i zanovetaj. Šalji ga u prodavnicu, i za šporet, i da pere sudove i da usisa. Bez izvlačenja. Idealno je vreme da on preuzme deo tradicionalno ženskih poslova. Iskoristi ovaj period da se još više zbližite. Budi jaka i veruj u sebe. On nije neki slučajni karakter, on je odgovoran činilac tvog stanja i zato ga maksimalno muštraj.
