Seoska bajka za dete iz centra pomahnitalog grada

Piše: Bane Gajić

„Dodji ovo da probaš,“ kazem ćerki dok rukom otkidam reš pečeno uvo. Prase je još vruće, i postavljeno je u pleh u jednoj od hladnih soba u zadnjem delu kuće u kojima se ne loži.

„Šta je to?“ pita me dok ulazi iza mene u prostoriju, a na licu se smenjuju izrazi nepoverenja, straha pred nepoznatim, znatiželje, obavijeni zamamnim mirisom.

„Probaj,“ kažem i zagrizem tamnobraon koricu sa jedne strane.

Dete uzima omanji komad i dugo ga premeće po ustima. „Šta je bre ovo“, pita ponovo. „Jel lepo,“ kažem.

„Jeste,“ odgovara posle kraće ćutnje.

„To ti je stara srpska žvaka,“ objasnim.

„Molim?“

„Da, nekad su deca ovako žvakala vrh prasećeg reš pečenog uva za praznik zimi, pre nego što su nam iz Amerike stigle žvake,“ nastavljam da izmišljam jesenju seosku bajku detetu koje živi i odrasta u centru pomahnitalog Beograda.

Nekad je to uvek bio sneg, put kod babe i dede u daleku Sugubinu, miris novog auta u kome se vozimo, miris dima od vinove loze kad bi smo stigli na čijoj vatri se već peklo meso, miris sela i praznika…

Danas je to za moje dete kasna jesenja slava, opet, na sreću, kod bake na selu, ovaj put mnogo bliže gradu ali dovoljno daleko, i bez nekog metanarativa kojim bi smo zaogrnuli čitav momenat osim tog osećanja neke posebnosti koji ipak imamo dok prebiramo po spremljenim kolačima u hladnoj sobi, i otkidamo ukusne komade pečenja dok gosti ne stignu. Ipak, dobro je, pomislim, neke uspomene ostaju, onda 29-ti, danas Đurđic, samo neka priča ide i neka se urezuju jesenji mirisi detinjstva u malu svest.

Posle izađemo napolje, da se prošetamo kroz vlažna polja dok ne stignu prvi gosti. Stajemo kraj mokrog i crnog drveta sa koga vise meki braon plodovi mušmule.

„Ajd sad probaj ovo,“ kažem opet.

Dete uzima meku gnjecavu voćku fantastičnog ukusa.

„Znam sta je ovo,“ kaže smejući se.

„Šta je?“

„Srpska banana.“

Izvor: Bane Gajić