„Nismo mogli da poverujemo”, kaže Kulova. „To je iz osnova promenilo naš pogled na mozak.” Rezultati ovog i drugih istraživanja naveli su Kulovu da postavi hipotezu o takozvanoj kapiji društvenosti, koja kaže da je iskustvo socijalizacije ulaz ka jezičkom, kognitivnom i emotivnom razvoju.
Po osvajanju vlasti u Rumuniji sredinom 60-ih godina prošlog veka komunistički lider Nikolaje Čaušesku uveo je drastične mere kako bi tu zemlju od poljoprivrednog društva pretvorio u industrijsko. Da bi povećao broj stanovnika, njegov režim je ograničio kontracepciju i abortuse i uveo porez za parove starije od 25 godina koji nisu imali decu. Hiljade porodica preseljene su iz sela u gradove kako bi se popunila radna mesta u fabrikama koje je vlada otvarala. Takva politika primorala je mnoge roditelje da napuste svoju novorođenu decu, koja su onda smeštana u državne institucije zvane leagan, što je rumunski izraz za „jaslice”.
Pročitajte i: Razvoj i vaspitanje deteta u prve četiri godine života
Užasavajuće uslove u kojima su ta deca živela spoljni svet je mogao da vidi tek nakon pada Čaušeskua 1989. godine. Kao bebe ta deca su sate provodila u kolevkama. Po pravilu, jedini kontak sa ljudima imala su kada bi staratelj – svaki odgovoran za od 15 do 20 dece – došao da ih nahrani ili okupa. U uzrastu od jedne do tri godine nisu dobijala gotovo nikakvu pažnju. Sistem institucionalnog zbrinjavanja dece sporo se menjao, tako da su američki istraživači 2001. godine započeli istraživanja na 136 dece iz šest institucija radi utvrđivanja uticaja zanemarivanja na njihov razvoj.
Istraživači – koje su predvodili Čarls Zijana, dečji psihijatar sa Univerziteta Tulan; Nejtan Foks, razvojni psiholog i neurolog sa Univerzitetu Meriland; Čarls Nelson, neurolog pri Harvardu – bili su zapanjeni različitim devijacijama u ponašanju te dece. Mnoga od te dece, koja su bila mlađa od dve godine kada je istraživanje započeto, nisu pokazivala nikakve znake vezanosti za svoje staratelje. Kada bi se uznemirila, ta deca se nisu obraćala svojim starateljima. „Umesto toga, ispoljavala su gotovo divljačko ponašanje, kakvo ranije nikada nismo videli – besciljno su tumarala, udarala glavom o pod, prvo bi se vrtela oko sebe, a onda naglo skamenila”, priča Foks.
Kada su istraživači sproveli EEG testiranja mozgova te dece, otkrili su da su kod njih ti signali slabiji nego kod dece sličnog uzrasta u opštoj populaciji. „Izgledalo je kao da su njihove moždane aktivnosti prigušene, kao kada prigušite svetlo u prostoriji”, kaže Foks. Onda su on i njegove kolege polovinu te dece smestili u hraniteljske porodice koje su odabrali uz pomoć socijalnih radnika. Ostala deca su ostala u institucijama. Hraniteljske porodice su na mesečnom nivou dobijale finansijsku podršku, knjige, igračke, pelene i druge potrepštine, a periodično su ih posećivali i socijalni radnici.
Foks i njegove kolege pratili su decu tokom narednih nekoliko godina i uočili su pojavu dramatičnih razlika između dve grupe. Sa osam godina deca koja su u hraniteljske porodice smeštena u uzrastu od dve godine ili ranije imala su moždane EEG obrasce koji se nisu mogli razlikovati od onih kod prosečnih osmogodišnjaka. Deca koja su ostala u institucijama i dalje su imala gore rezultate. Iako je obim mozga kod sve dece obuhvaćene istraživanjem bio manji nego kod dece iz opšte populacije, ona koja su bila smeštena u hraniteljske porodice imala su veću belu masu – više aksona, koji povezuju neurone – od institucionalizovane dece. „To pokazuje da se kod dece smeštene u porodice razvilo više neuronskih veza”, objašnjava Foks.
Najupadljivija razlika između dve grupe dece – čak već i u uzrastu od četiri godine – bila je ona koja se odnosi na socijalizaciju. „Ustanovili smo da su mnoga deca koja su smeštena u porodice, posebno ona koja su iz institucija izašla u ranijem uzrastu, sada uspela da se vežu za svoje staratelje na isti način na koji to čine prosečna deca”, kaže Foks. „Mozak je u ranom uzrastu dovoljno fleksibilan da bi omogućio deci da prevaziđu negativna iskustva.” Prema Foksu, najbolja vest je upravo to što negativni efekti ranog zanemarivanja mogu da se nadoknade odgovarajućim odgojem ukoliko se on detetu obezbedi u ključnom periodu za njegov razvoj.
Pročitajte i: Beba treba da se kreće
Program obuke za roditeljstvo koji pri Univerzitetu Oregon, u Judžinu, vodi Helen Nevil osmišljen je upravo sa tim ciljem. Istraživači regrutuju učesnike iz redova porodica koje učestvuju u programu „Hed start”. Ovaj program vlade Sjedinjenih Država pruža podršku predškolcima iz porodica sa niskim primanjima. Tokom dva meseca roditelji ili staratelji pohađaju po četiri časa nedeljno. Tokom nekoliko prvih časova oni dobijaju savete kako da smanje nivo stresa izazvan svakodnevnom brigom o deci. Kao što svaki roditelj može da posvedoči, ti stresovi nekada mogu da budu nepodnošljivi čak i za najsmirenije, a često najteže padaju upravo roditeljima koji moraju da se bore i sa finansijskim problemima. „Na rubu si nerava jer nemaš sve što ti je potrebno”, kaže polaznica kursa Patricija Kajček, mama iz Judžina.
