Kao da je sve, pa i školski sistem, usmereno ka kontinuiranom razbijanju i uništenju porodice, tog osnovnog izvora naše snage. Iako je, na primer, davno poznato da je već samo fiziološki posmatrano, efikasnost učenja u ranim jutarnjim satima vrlo mala i da je za većinu dece najpogodnije vreme za učenje tek od 10 sati, prepodnevna nastava počinje gotovo svuda u 8, ili još i ranije, da bi zaposleni roditelji mogli na vreme da stignu na posao nakon što su deca tobože dobro zbrinuta u školi. Ranije su sfere roditelja i dece bile više odvojene nego što su to danas. Sadašnje prilike ponekad vode u drugu krajnost.

Koliko otuđenost najbližih članova porodice postaje zabrinjavajuća, govori i sama činjenica da deca sve učestalije izbegavaju da roditelje zovu tata ili mama. Roditelji pokušavaju da „idu u korak s vremenom“ i budu „moderni“ tako što pristaju na tzv. „drugarski odnos“ s detetom. To često dovodi do mešanja sfera roditeljstva i dece i na suptilan način još više doprinosi produbljivanju često već ukorenjenog transgeneracijskog jaza među njima.

Ortakluk između roditelja i dece opterećuje decu. Iz velike ljubavi prema roditeljima deca ionako nesvesno vrlo rado preuzimaju na sebe njihovu sudbinu i ispaštaju umesto majke ili oca. To postaje još izraženije kada se ne poštuju granice, kada, na primer, roditelji stalno pričaju deci o svojoj patnji ili kada deca ispituju roditelja. Deca osećaju kada roditelje zbog nečeg grize savest, ali nije na deci da zadiru u roditeljske tajne. Pogotovo ne u smislu optuživanja za nešto što su oni učinili. Kada je u pitanju krivica, deca često nesvesno citiraju roditelje pred svojim sopstvenim sudom i zahtevaju od njih da se opravdaju.

Veštačka slika

Kada je posredi krivica roditelja ili njihova intimna veza, deca su sklona da se radoznalošću i ispitivanjem upliću i mešaju u sfere kojima nisu dorasla. U najboljoj nameri i sa željom da pomognu, prihvate i razumeju postupke svojih roditelja, upliću se u njihovu sudbinu. Ali uprkos svim dobrim namerama, dete nije u stanju to da shvati. Što u kognitivnom smislu više zna, utoliko veći postaje čvor i sve mu je teže da izađe iz upletenosti.

Slično se dešava i kada roditelji sami pričaju detetu nešto o sebi, nešto iz svoje intimne veze, povere se detetu kao što bi se poverili vlastitim roditeljima ili pak prijatelju ili prijateljici. Na primer, ako majka govori detetu o ocu umanjujući njegovu vrednost ili jadajući se zbog seksualnog nezadovoljstva. Ili ako otac s omalovažavanjem govori detetu o majci. Već puka činjenica što ono to sluša i zna, dovodi do energetskih blokada koje mogu biti uzrok poremećajima i zdravstvenim tegobama koje je teško prevazići bez stručne pomoći. Utoliko više ako se dete naknadno raspituje kod oca ili majke…

Roditelji moraju da odvoje sfere roditeljskog od dečijeg života. Dete nema subjektivnu krivicu kada mu se nešto saopšti u poverenju. Učinak je, međutim, isti. Samim događajem dete jednostavno dospeva u poziciju koja mu ne pripada. Deca se onda osećaju odgovornim za roditelja i poturaju svoja leđa ne bi li mu pomogla. Ali to nikome ne pomaže. Naprotiv. Roditelju se oduzima dostojanstvo da se sam nosi sa svojim bremenom, a deci se tovari teret koji ne mogu da nose. I jednima i drugima je teže.