Sledeća stanica, za male skijaše sa 2 godine iskustva bila je divlja Jahorina sa skoro stalnom maglom na vrhu. Tada sam prvi put čula: „OK, ćerko, naučila si da skijaš – možeš ti to i sama. Idi…“. I spustila sam se sama niz planinu prvi put u svojoj 8. godini. Ne znam da li je tokom prvog spusta, kada sam se odvojila na skijama dok je ledeni vetar fijukao oko mene, Branko bio tu negde i gledao me – ili sam stvarno ostala sama. Mislila da sam sama i to je jedino bilo važno…
Bio je to jedan od najtrijumfalnijih trenutaka mog detinjstva 
Danas kad pomislim da nešto ne mogu samo kažem sebi: „A mogla si da se lomiš po jahorinskoh magli kada te je 10 godina delilo od punoletstva? Ne glupiraj se!“
Na planini sam naučila da mogu sve kad mi neko kaže da to mogu. Posle sam naučila da taj „neko“ mogu da budem i – ja.
Crni Vrh sam izgubila crnih devedesetih. Prvo nije bilo struje pa su odlasci na skijanje postajali sve ređi. Onda je tamo Milošević počeo da zida čuveno zdanje na Dubašnici.
Čula sam tada da je planinarski dom srušen i puno godina nisam ni želela da odem. Bila sam ljuta i tužna. Mnogo kasnije je došla do mene vest i da je staro „sidro“ zamenjeno dvosedom sa Kopaonika, ali sam tada već živela u Beogradu. Više se nikada nisam vratila na Crni Vrh…
Ponekad, posle svih sra*a koje smo prošli devedsetih mislim da sve mogu da zaboravim, sem ukusa onog čaja. Za koji nikada neću saznati da li je imao rum.
Planina me je verovatno naučila i da se vremena menjaju. Kako da kažem zbogom i nastavim dalje.
Izvor: Vitki gurman
