Ovo je sasvim besplatno i jednostavno. Pokupim se i odem u prvu šumu, šumarak, šumicu ili šikaru. Dođem lepo tamo, isključim se i ćutim…
Piše: Jasmina Jovanović
Ima jedna lekovita navika koju vrlo često primenjujem. Nije po sredi nikakav napitak, nikakvi vitamini u vidu pilula za lilule, nikakav magični kamen ili prsten. Jok, bre. Ovo je sasvim besplatno i jednostavno. Pokupim se i odem u prvu šumu, šumarak, šumicu ili šikaru. Dođem lepo tamo, isključim se i ćutim… I da, mirišem… Jer ne postoji ništa što miriše kao šuma, bilo leti, u proleće ili s jeseni. Sem, naravno, novorođene bebe.
Iako imam dvorište uređeno po mom, dakle sa biljkama i drvećem, iako imamo voćnjak na 20 ari placa, ja prođem kroz sve to i odem u najbližu šumu. Mog muža, to naravno izluđuje.Vrlo često tako gunđa: “Pogledaj molim te šta sam sve posadio, i šta si sve ti posadila i koliko je ovde prirode, ali jok! Ti, bre nikad nisi zadovoljna! Mi treba da se preselimo na Taru i to negde duboko u šumu da bi ti rekla, e imam dovoljno zelenila!“ izgovara on u dahu.
Ja onda objašnjavam. Kako nisam nezadovoljna, naprotiv, baš sam jedna skromna ženica i on to dobro zna, ali voli da gunđa i karirkira stvari. I da, baš bih volela da živim na Tari. I kako je moguće da ne razume da ako sednem u naše stvarno lepo dvorište, da ću odmah da vidim nešto što treba da se sredi. Da bi i ostalo lepo. Nešto treba da se oplevi, zalije, neka ruža da se oreže, hortenzije je napala neka bolest, a funkije mi grickaju puževi golaći, a i ova ljuljaška se ofucala ko februarski mačak, trebalo bi da je ofarbamo… i tako dalje i tako dalje… i kako ne može da shvati da mi treba mesto gde mogu sasvim da se isključim, samo na tih pola sata ili sat. I da je šuma mesto gde se ne vidi nebo, a u našem dvorištu se vidi nebo, i najvažnije – naše dvorište ne miriše na šumu.
E, tu već on krene da se smeje. Onako iz sveg glasa. I kaže: “Izvini, molim te! Zaboravio sam da sakrijem nebo, i da nabavim parfemsku vodicu za dvorište sa mirisom šume… Koju mirisnu notu da nabavim, listopadnu ili četinarsku? Samo, ako te nešto izede u toj šumi, mene će da sumnjiče…” kreće da se šali, crnohumorno, ali ipak, šali se.
Čak je par puta išao sa mnom i sa decom. Prvi put da nas nešto ne pojede. A posle je pristajao, dopalo mu se, ali neće da prizna. A možda ga i nervira odsustvo simetrije u prirodi. Ima taj neki poriv da sve dovodi u red. U redove, da ređa, da bude pod pravim uglom, ili sasvim ravno ili simetrično. Užas blagi. Jednu trešnju je presađivao, sirotu tri puta. Iako ja stalno govorim da u prirodi nema simetrije. On kaže: “Nema, nije je sadio čovek. Nikla je sama.” Uzme tako, pa vezuje grane, dok su mlade, kočićima pobodenim u zemlju, da dobije savršenu krošnju. I onda likuje kada u Grčkoj vidi da to isto rade, ali sa flašama punim vode privezanim za grane. “Eto! Vidiš šta su se pametni ljudi setili!” likuje on. A, meni žao drveća. Ali, ćutim…
I, tako ja odem u moju šumu. Ponekad moje oktobarsko dete pođe sa mnom. Kaže mi: “Mama, mogu li i ja sa tobom? Znam, uslov je da ćutim… Ćutaću,” zaverenički se smeška.
Dođem tako i sednem na zemlju ako je toplo, ako je vlaga sednem na jedno oboreno stablo… Dišem duboko. Ne znam kada je više volim, u kom godišnjem dobu, ali nekako mi je duši najbliža s jeseni. Sva u zlatu. Ili bakru, nije bitno. Svima je jesen depresivna, a meni je to deo godine kada je svega u izobilju. Nekako sam još kao dete zapamtila da u jesen svega ima. Da niko od komšinica s jeseni nije kukao “šta da skuvam sutra”. Da su deca obilato brstila i grožđe, i jabuke i kruške i šljive i ko zna šta sve ne. Na svakom koraku bio je po neki dar Božiji. Orasi su padali dok smo se igrali žmurke, i pravili bismo pauzu da se počastimo. Pijace pune svega, kuće, voćnjaci, dvorišta… A tek taj vatromet boja…
Moje oktobarsko dete zna da ćutanje sme da se prekine ako ima neko pitanje o šumi. I ona pita: “Da, nije ono drvo bolesno? Sve drveće se zeleni, samo je on skroz žut…već mu i opada lišće”.
Meni drago što primećuje takve stvari. “Ne, nije bolesno. To je jasen. On prvi požuti, i prvi izgubi lišće…”
“Ahaa…”, lakne njoj. Ona ćuti, ali ne može dugo da sedi. Ode tako pa se šeta.
A ja razmišljam. Ali, nisu to one svakodnevne misli. I one su u šumi drugačije. Smirena sam, misli su mi pitome, rešene da nađu rešenje za sve. Gledam drveće i znam poruku koju nosi. Kao da mi te krošnje govore: “Ti, Jasmina, nisi drvo. Možeš da odeš ako nešto ne valja. Možeš da kažeš ako ima nešto da se razjasni. Imaš ruke da popraviš ako nešto nije u redu. Pogledaj nas. I kad je pekla zvezda i kad puca kamen od hladnoće, mi smo uvek na istom mestu. A, opet listamo, postojimo, ko cveta – cveta, ko rađa-rodiće. Jasen ne zavidi bagremu na cvetu. Ni lipa ranki na rodu. Svako od nas je poseban, ali zajedno činimo šumu. Ti, koja imaš i ruke i noge i moć govora, ne smeš da se žališ. Ni da padaš u depresiju. Nikakve negativne stvari ne smeš sebi da dopustiš. Nogama otiđi, rukama popravi, rečima razreši, ali ne tuguj.”
Krošnja šumi. Miluje dušu povetarac. Miriše zemlja, i lišće i veče. Miriše na život. Na neodustajanje. Na početak. Kroz nešto ređe bagremove krošnje vidi se nebo. Iako ja volim šume kroz koje ne vidiš nebo. Ali nema veze. Ova me poznaje u dušu. Zna šta da mi kaže, svaki put kad dođem. I volim što je onako, u nekoj dubodolini, nije ravna, zaklonjena je od pogleda.
Ja odgovaram, naglas: “Znam. Sve znam. Došla sam samo malo da te mirišem.” I šuma se smeje. Da ima ruke, zagrlila bi me. Umesto toga, tepa mi šumenjem krošnji…
Krckanjem grančica i lišća opominje me da neko dolazi.
“I, znači, morala si po ovom blatu?” čujem drag i poznat glas svog muža. “Hajde, polazite, hvata se već sumrak…”
Ja krećem da se pravim važna. “Jeste, sada je blato. Leti se plašimo zmija, uveče komaraca, u proleće krpelja. Važno je da u tržnim centrima i zadimljenim kafićima nema ni zmija ni krpelja!” On mi se samo smeška, ništa ne odgovara…
Uzima naše oktobarsko dete u naručje i pravi se da će je baciti. Ona se smeje, obrazi joj rumeni od večernje svežine.
“Mama, videla sam veliki žbun trnjina. Moramo doći posle prvog mraza da grickamo…Ali, ne smemo mnogo! Moramo nešto da ostavimo i pticama za zimu…”
Njen otac se smeje. Ja idem polako, malo otežalih gumenjarki od blata, ali duša mi je laka ko perce. Svaki budžak u njoj je provetren i prozračan…
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽENSKE PRIČE
Priče u prolazu: Šta je nama naša borba donela?
Piše: Ivana Mićić, Mama zašto U jednom malom primorskom mestu na Jadranu postoji grafit na kome piše: „Neću žvaku, hoću kusur.“ Deluje istinito ali ipak je laž. Grafit su...
Za promenu, probaj sa pohvalom
Za promenu, probaj sa pohvalom. Nije istina da "se kvari ko se hvali". Istina je da nas samokritika sve više sateruje u ćošak, a pohvala otvara naše vidike za sve...
Razvedena majka nije jadna žena. Ona je žena borac. Umesto što je ogovarate, poštujte je
Niko ne želi da mu se desi razvod. Razvod je poraz. Poraz nade, poraz truda, odustajanje od neke osobe koju si pre toga tako voleo. Ali razvod je ponekad nužan....
Nije valjda da decu šalješ u vrtić, a ti ne radiš?!
Tebi je lako, ti ne radiš. Kad to čujem odmah se iznerviram jer ako ne radim ne znači da se izležavam po ceo dan – kaže besno Beograđanka Nena M....
Prvi put procitah, van knjiga, da neko ovako divno opisuje dozivljaj sume. I pronadjoh se lepo, dok cekam bebu da se probudi pa da se do sume uputimo 💕 Hvala.