Iako je odavno poznato da sve ono što izaziva neku vrstu užitka može postati predmet ljudske zavisnosti, pa tako i igranje kompjuterskih igrica, tek nedavno je zavisnost od igranja ovih igrica zvanično proglašena psihijatrijskom dijagnozom.
Šta se to sad dogodilo? Šta je to i sa ovim roditeljima i sa ovom sadašnjim decom? Da li su ovi roditelji razmaženi, ili su ova deca razmažena?
Nove generacije žive udobnim životom, prezaštićena deca nisu snalažljiva, jer im se uklanjaju prepreke i izazovi, što usporava razvoj i jačanje samopouzdanja
Ko je odgovoran za (ne)uspeh deteta u školi? Kako da usmerimo dete na pravi način? Šta roditelj, a šta vaspitači i nastavnici mogu da učine da stvore pozitivan odnos deteta prema školi?
Osoba sa ovim poremećajem je potpuno posvećena smanjenju tuđe agresivnosti i pokušajima da je drugi prihvate: u detinjstvu prednost uvek daje bratu, sestri ili vršnjacima iz razreda, a umanjuje važnost svojih uspeha
Većina žrtava nasilja kasnije ne postaju vršioci nasilja. Sasvim suprotno od uvreženog stereotipa da nasilje rađa nasilje.
Ljubav ne može pokvariti dete, ona je potrebna i neophodna. Kvari ga ono čega često nema u ovom pristupu vaspitanju, a to je disciplina.
Emocionalna inteligencija, sposobnost prepoznavanja osećanja: Emocionalno pismene osobe su svesne svojih vrlina i mana, odlično procenjuju druge osobe, prihvataju promene, nije ih lako uvrediti
Tipični pripadnik stvarni svet zamenjuje digitalnim, a roditeljski dom shvata kao neku vrstu tvrđave koja je sigurno i udobno mesto, izbegavajući svaki izlazak
Dok deca razmišljaju šta bi volela da dobiju, odrasli se preispituju šta bi bio prigodan poklon za određenu osobu, pri čemu su često u zabludi da novčana vrednost dara izražava količinu ljubavi
