Autor: Zoran Milivojević
Može li nedovoljno spavanja ili potpuno nespavanje ubiti čoveka? Studije na životinjama daju osnovu za zaključak da nespavanje može biti smrtonosno. U jednoj studiji u kojoj pacovima nije bilo dozvoljeno da zaspu, svi su umrli nakon 32 dana. Krajem devetnaestog veka rađena su dva eksperimenta, jedan s psima, drugi sa štencima. Štenci su uginuli četvrtog dana nespavanja, a psima je trebalo nekoliko nedelja. Kada su u pitanju ljudi, opisana su dva odvojena slučaja kineskih ljubitelja fudbala koji su preminuli nakon 11 dana nespavanja radi praćenja TV prenosa fudbalskih prvenstava.
Koliko je ljudima potrebno spavanja da bi se dobro osećali i optimalno funkcionisali?
Odgovor najviše zavisi od uzrasta osobe. Maloj deci je potrebno najviše spavanja, čak do 17 sati. Na uzrastu 6–12 godina treba im od 9 do 12 sati, a na uzrastu 13–18 treba im od 8 do 10 sati. Danas procenjujemo da je odraslima potrebno 7 ili više sati.
Namerna nesanica
Podaci iz ličnih dnevnika odraslih ljudi koji su živeli u vreme pre pronalaska električne energije ukazuju da su tada ljudi spavali oko 10 sati, i da se to menjalo s vremenom zalaska i izlaska sunca. Takođe, različiti primati spavaju 10 sati. To navodi na zaključak da je sedam sati spavanja za odraslu osobu minimum, a ne optimum. Kada neko spava manje od sedam sati, to jest kada je u toku dana budan više od 17 sati, tada ulazi u zonu nedostatka sna i „spavačkog duga”.
Nedostatak spavanja može biti nevoljan, kao kod nesanica različitih uzroka ili u slučaju torture ukidanjem sna, ali može biti i nameran. U ove namerne spadaju ljudi koji su hronično, dakle iz dana u dan, prikraćeni za spavanje u smislu da spavaju sat, dva ili tri manje od optimalnog, i oni koji namerno ne spavaju dva ili više dana.
Iako je svetski rekord u namernom nespavanju 18 dana, 21 sat i 40 minuta, najbolje je proučen slučaja studenta Rendija Gardnera koji 1964. nije spavao 11 dana. Interesantno je da u ovoj i desetak sličnih studija nijedan od ovih namernih nespavača nije imao bilo kakve telesne posledice, niti je razvio posledične psihičke poremećaje. Danas je spomenuti Gardner zdrav sedamdesetogodišnjak. Međutim, u svim ovim eksperimentima učesnici su patili od izraženih poremećaja viših mentalnih i spoznajnih funkcija: koncentracije, percepcije, zaključivanja, memorije, motivacije itd. Imali su probleme sa zamućenim vidom, nerazgovetnim govorom. Većina je imala halucinacije i razvijala paranoidne ideje. Posle nekoliko dana u kojima bi se dobro naspavali, njihove funkcije su se vraćale u normalu.
Ovi eksperimenti su otkrili postojanje „mikrospavanja”. Reč je o pojavi da osoba zaspi otvorenih očiju od nekoliko do desetak sekundi, potpuno nesvesna da je zaspala. Danas znamo da je ovo „mikrospavanje” odgovorno za razne nesreće koje uzrokuju ljudi koji se trude da ostanu budni mnogo duže nego što je optimalno. To se ne odnosi samo na saobraćajne nesreće, gde je utvrđeno da je jedan od šest vozača koji su uzrokovali nesreću sa smrtnim ishodom bio predugo budan, već i za nesreće u nuklearnim centralama gde je bio ključan „ljudski faktor”.
Mnogo je veći problem hronična neispavanost, kada ljudi imaju takve stilove života da spavaju manje od sedam sati. Hronična neispavanost vodi ka gojaznosti, dijabetesu, srčanom udaru, poremećajima srčanog ritma, obolevanju krvnih sudova, padu imuniteta, karcinomu i drugim ozbiljnim bolestima. Ona značajno skraćuje život. Procena je da trećina odraslog stanovništva pati od hronične neispavanosti i da je ona postala epidemija i značajna opasnost po javno zdravlje, opasnija od pušenja.
Samoobmana o koristi
Mnogi ljudi koji spavaju manje od sedam sati smatraju da su se na to navikli i da nemaju problem. Međutim, to je samoobmana jer psihološki testovi pokazuju da je dovoljno da neko spava jedan sat manje, pa da ima loš rezultat na testovima svojih sposobnosti. Kraće spavanje nas čini tupim, i zato svi koji žele da budu bistri moraju da budu naspavani.
U savremenom društvu usmerenom na produktivnost, mnogi gledaju na spavanje kao na pasivnost i lenjost, tako da se neki i hvale koliko im malo spavanja treba i koliko su produktivniji od drugih. Kada vam neko kaže: Naspavaću se kada umrem, podsetite ga da ga hronična neispavanost može ubrzano dovesti do tog trenutka. Dovoljno spavanja je i potreba i ljudsko pravo.
Izvor: Politika
