Imala si teško detinjstvo. Svašta se tu dešavalo.
Možda su se mama i tata stalno svađali, a ti bila preplašena.
Možda je tvoja mama bila prezabrinuta, nesrećna ili nesnađena.
Možda je tata bio neprisutan, krut ili alkoholičar.
Možda su i oni imali jako teško detinjstvo, jer nekada su nekima od nas detinjstva teška. Teški ljudi, teške okolnosti i teške adaptacije na njih.
Možda su te tukli, vređali, ponižavali, ismevali. Možda su te zlostavljali. Možda i nisu. Jednostavno, nisu bili tu baveći se preživljavanjem pod neizlečenim traumama, egzistencijalnim trzavicama, svojim brakom, sopstvenim potrebama.
I porasteš nekako. Pobegneš. Od onog malog bića koje si bila. Od bespomoćnosti.
I kažeš sebi: Jednog dana, kada budem imala svoje dete, ja ću njemu biti onakva majka kakvu nisam imala, a bila mi je potrebna. Pružiću mu sve ono čega sam sama ostala gladna. Mi ćemo se igrati zajedno, čitati, brati cveće i praviti venčiće.
Pričaću tom mom detetu o tome koliko je život lep, o svim nijansama neba i o važnosti da budemo zahvalni. Učiću ga da poštuje sebe. Da se neguje. Da voli život.
I onda. Rodiš dete.
I ništa od ovog ne možeš da uradiš, jer si većinu vremena anksiozna i nervozna i u agendama koje u toku dana pokušavaš da postigneš.
A tvoje dete, po principu po kome funkcionišu projekcije, izvuče svaku petlju tvojih ranih trauma, pa završiš u tome da pokušavaš svoje dete da zaštitiš od onoga od čega tebe niko nije zaštitio.
I većina vremena ti prođe u tome da se pred detetom smeškaš, glumiš tu sreću, kriješ suze i tugu i strah, da ga ne pokvariš slučajno.
Većina vremena ti prođe u borbi sa sobom što grešiš i što se ni sama ne uklapaš u tu idealnu sliku smišljenu iz nedostatka i muke.
Pa na sve ovo još moraš da se boriš sa tim kritičarskim glasom u tebi, koji ti dobacuje da nisi dobra majka, jer tvoja mama je grešila, jer nije znala ono što ti znaš, a ti sve to znaš, pa je nedopustivo da grešiš.
(Uvek si morala da budeš i starija i mudrija od svoje mame, samo da primetim.)
I najteže ti pada baš to igranje na podu, skupljanje cveća, pravljenje venčića, jer ti svaki živac na telu radi i jer si toliko u strahu od parazita, bakterija, virusa, buke, padanja i lomova. A kada se svega ovoga ne plašiš, jednostavno nemaš tu smirenost koja je potrebna da bi sa svojim detetom bila to radoznalo dete koje se ponovo igra na podu.
Kada malo bolje razmisliš, ti nikada i nisi bila takvo dete. Odmalena si preozbiljna, prezabrinuta. I dok si se igrala na podu, jednim uvom si osluškivala da li se tamo, u kuhinji, svađaju.
A znaš li zašto ne možeš da ostvariš tu idealnu mamu iz svojih snova?
Na stranu to što ona ne postoji, jer smo živi ljudi, a život je kompleksan, i mi smo kompleksni, i ova vremena su izazovna za roditeljstvo, i ne možeš van svoje kože, koja je krojena po tvom iskustvu, onakvom kakvo je bilo.
Ti to ne možeš jer…
… da bi sa svojim detetom mirno brala cveće, pričajući mu o divnom životu, moraš da imaš na raspolaganju nešto osnovno. Bazično. Osećaj sigurnosti, koji nikada nisi imala. Dovoljno poverenja u život, u druge, u sebe. A to su pojeli skakavci tvojih ličnih i transgeneracijskih trauma.
Potrebno je da imaš još nešto bazičnije. NERVNI SISTEM KOJI DOBRO FUNKCIONIŠE!
Jer bez nervnog sistema ne možeš da odigraš sve te uloge onako kako si ih zamislila.
Jer je to kao da pripremaš pozorišnu predstavu bez pozorišta.
Ako si od ranih dana doživljavala kojekakve traume, živela u siromaštvu, ili u pretnji ratom, ili okružena anksioznim roditeljima, ili bila parentifikovana… tvoj nervni sistem doživeo je oštećenje i naviknut je na visoke doze kortizola.
Zato stražariš i kontrolišeš, to je ono što većinom radiš, jer ti je nervni sistem hiperbudan i preaktivan zbog trauma.
Ne smeta detetu mama koja plače niti mama koja je nervozna ako uz tu mamu ide i zagrljaj.
Pa sada, u ovoj prezahtevnoj i prilično anksioznoj ulozi mame, teško da možeš da spustiš nivo kortizola lako. Teško da možeš, dok šetate parkom, da nemaš onaj točak misli i onu buru osećanja, koja nastupi svaki put kada nervni sistem pokuša da se smiri.
A to znači da ti je osećanje mira, sigurnosti i sreće teško dostupno prirodno. Oko toga baš moraš da se potrudiš. A to opet znači da se sebi posvetiš. A baš taj deo se ne uklapa u priču o idealnoj mami, jer to znači da si sebična.
I tako ukrug.
Da bismo uživali u životu, potreban nam je nervni sistem koji može da se opusti i uživa. Iako nam se svašta u životu desilo, to se neće tek tako spontano desiti. Moraćemo da zapnemo za sebe.
Da naučimo da dišemo dublje, poradimo na svom razumevanju sebe i naučimo da budemo nežni prema sebi. Da podržimo sebe. Da bodrimo sebe.
Jer život i nije bio baš nežan prema nama, pa ne moramo sada i mi da navalimo na svoja leđa i budemo jedan u nizu zlostavljača nad sobom.
A naša deca, njima smo dovoljni takvi kakvi smo, samo ako je dovoljno ljubavi.
Ne smeta detetu mama koja plače niti mama koja je nervozna ako uz tu mamu ide i zagrljaj. I ako mama jasno da detetu do znanja da nije do njega, da su to samo osećanja i da su sva normalna ako ih sebi dopustimo.
Jonathan Sanchez
Nema te rane koju iskren zagrljaj ne može da poljubi da prođe.
Zato, majko, zagrli sebe umesto sto se kritikuješ.
Iz svoje se kože ne može u neku idealnu sliku, ali svoja koža može da se učini udobnim mestom za život.
Uz strpljenje. I trud oko sebe.
Iz knjige (B)RANJENO MESTO
Ljiljana Milić
Izvor: Facebook/PromenaDA
