One žene koje kažu: „Idi ti, ja ću, ovo nije tvoj posao, nije za muškarce“ odvajaju dete od rođenog oca još u ranom detinjstvu. Tata se ne oseća uključenim u bebin život i nije izvesno da li će se taj kontakt uspostaviti kako treba. Te žene guraju oca da pregori – jer što manje on čini za dete, to je manje ljubavi u njemu a više obavezanosti.
One nemilosrdno odbacuju sve što se ne uklapa u njihovu sliku pod nazivom „Kako ja želim“. I suprotno glasinama zavidljivaca, dobijaju posao, muža i život kakav žele.
O tome zašto smo nesrećni, koje su prepreke na putu do sreće i šta treba promeniti, Labkovski često govori na predavanjima po celoj zemlji. Donosimo neke zaključke:
Mnogo godina govorim da učenje ne sme da se nalazi u zoni odgovornosti roditelja. I da je to u interesu obeju strana. Ali roditelji nastavljaju da okupiraju tu zonu i vrlo ih je teško isterati odande.
„Najpozitivnije promene vidimo upravo kod devojčica koje počinju da veruju da imaju pravo da sanjaju i planiraju svoju budućnost”, zaključuje Milica Mitrović iz organizacije SOS Dečija sela Srbija.
Da se igra, ide u školu i otkriva šta je zanima. Da postavlja pitanja, izrazi neslaganje i zamišlja budućnost koja nije unapred određena tuđim očekivanjima. To su prava koja bi trebalo da budu deo odrastanja svake devojčice.
Iako ih svakodnevno koristimo, retko se zapitamo – zašto sekire upadaju baš u med i zbog čega nas toliko nervira kada neko gleda u nas kao da 'igra bela mečka'.
