Oni nerviraju.
Oni svaku mrlju prebacuju drugima.
Oni ne podnose ni trunčicu neadekvatnosti.
Uvek su drugi krivi, a ne oni.
Drugi greše, a ne oni.
Moraju uvek da budu “ najbolji“, ona strana koja je uvek OK, dok drugi nisu. I do drugih je,ne do njih.
Ali u njima su ponori bespomoćnosti duboki.
I stid i osećaj neadekvatnosti.
Oni ne osećaju mi mrvu stvarne moći da preuzmu stvarnu odgovornost za sebe.
I da se promene.
Nešto u njima je pasivno i zavezanih ruku.
Ranjeno do koske.
Rigidni su jer su nesigurni.
Još uvek ih ta unutrašnja roditeljska sila i slika drže u šaci, na način koji izmiče njihovoj svesti.
Oni stvarno nemaju unutrašnju dozvolu da greše, odmore, budu obični ljudi.
I oni će, po pravilu, naći one koji imaju program „ja sam kriva za sve“.
Pa će tim osobama lako prebaciti svaku svoju mrlju, a one će to lako primati, jer veruju da nisu OK.
I veruju da su sve tuđe mrlje, u stvari, njihove.
Tako su naučili iz svojih najranijih odnosa, živeći sa roditeljima koji su morali uvek da budu OK. I uvek u pravu.
Oni su tako razrešili svoju bespomoćnost. Postali su svemoćni i svekrivi.
I traže to biće, u čije ime će se ponovo žrtvovati, baš kao za svoje roditelje nekada, u čije će ime preuzeti sve terete krivica i neadekvatnosti.
Pa će ova osoba, koja veruje da su „drugi krivi za sve“, puniti krivicom osobu koja veruje da je „ona kriva za sve“.
I obe će, u stvari, biti u skladu sa svojim istinama.
I tako dok tela izdrže. I izdrži život u njima.
Mi ulazimo u odnose, pomažući jedni drugima, na dubljem planu, da preživimo svoje dečje rane.
Dok manifestno patimo i borimo se u odnosima, ta deca u nama potvrđuju istine u koje su poverovala sa svoje dve ili tri godine.
Možda će nam svima biti lakše u odnosima ako razumemo.
Ako vidimo jedni u drugima ljudska bića koja su ranjena.
Ako razumemo te unutrašnje dinamike i benefite.
Nekada je to stvarno teško, ali vredi.
Ljiljana Milić
Izvor: PromenaDA
