U svetu u kome se od roditelja očekuje da budu uvek dostupni, smireni, prisutni, informisani i emocionalno stabilni – osećaj krivice postaje gotovo neizbežan saputnik. Bez obzira na to koliko se trude, većina roditelja pre ili kasnije pomisli: Da li sam mogao/mogla bolje? Ovaj unutrašnji glas naročito je snažan kod majki, koje društvo često nesvesno, ali uporno uči da su odgovorne za sve što se dešava sa decom – od raspoloženja, preko zdravlja, do životnih izbora.
„Ako govorimo o osećanju krivice, sa njim se bore i muškarci i žene, ali ne podjednako.“ – objašnjava Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut i dodaje – „Uopšteno, žene su svakodnevno izložene u daleko većoj meri teškim, neprijatnim osećanjima. Kulturološki smo učeni da se od žene očekuje da bude odgovorna za mentalno blagostanje svakog člana porodice, da se stara o tome da odnos sa partnerom i sa svakim pojedinačnim detetom bude kvalitetan, kao i odnos dece sa ocem.“
Osećaj krivice koji se javlja kod majki nešto je što izgleda prenosi transgeneracijski.
„Majčinsko osećanje krivice je nešto o čemu se apsolutno nedovoljno govori. Majka se oseća krivom za sve što se loše detetu događa, od začepljenog nosa do izbora partnera.“ rekla je Kurjački Stanić i dodala da se transgeneracijski ne prenosi osećanje krivice nego težnja da damo sve od sebe za one koje volimo. A osećanje krivice je, nažalost, često neizbežan pratilac te težnje.
„Majke su te koje uglavnom čitaju, slušaju o roditeljstvu, traže pomoć kada nešto u vezi sa decom ne znaju kako ili nešto pođe po zlu. A odgovor društva na to je: “Same ste krive što ste sve preuzele na sebe”. Ali neko mora.
Ako nećemo da dete raste u porodici gde su svađe česte, gde se napetost može seći nožem, gde svako sedi na svojim potrebama i prećutkuje ih, neko mora da insistira da se priča. Da se problem ne stavlja pod tepih. Neko mora da ga stalno izvodi na površinu da bi se mogao rešiti.
Majčinsko osećanje krivice je nešto o čemu se apsolutno nedovoljno govori. Majka se oseća krivom za sve što se loše detetu događa, od začepljenog nosa do izbora partnera.
Ako nećemo da nam deca rastu uz ekran, neko mora da prvi skloni svoj telefon tog dana i sedne na pod i igra se sa detetom. To najčešće majke preuzmu na sebe i to je đavolski teško, težiti da svakodnevno pokoravaš sve svoje vragove da bi bio najbolja verzija sebe za one koje voliš. I ako ne uspeš u tome svakoga dana, a nećeš uspeti, osećaćeš krivicu.“ – objasnila je psiholog Željka Kurjački Stanić i zaključila:
„Ali nećeš posegnuti za nekim popularnim načinom da je ublažiš, nećeš da potisneš, da uroniš u zaborav gledajući serije ili skrolujući, nećeš da govoriš sebi da su drugi krivi.
Nećeš da izbegneš osećanje krivice nekim jeftinim trikom jer je veliki ideal ka kome težiš.“
Izvor: Detinjarije.com
