Svako dete ume s vremena na vreme da bude razdražljivo, neraspoloženo ili da pokaže agresivno ponašanje. To je deo odrastanja. Međutim, kada određena osećanja ili ponašanja počnu da nadvladavaju i traju duže vreme, ometajući detetov razvoj, socijalizaciju i školski uspeh, postoji razlog za sumnju na razvojni poremećaj pažnje ili ponašanja.
ADHD nije rezultat lošeg vaspitanja ili „nestašluka“.
To je neurobiološki poremećaj, razlika u funkcionisanju mozga koja utiče na pažnju, kontrolu impulsa i regulaciju ponašanja. Zbog toga dete sa ADHD-om ne može da „samo odluči“ da se smiri ili da se ponaša drugačije. Potrebna mu je dodatna podrška i struktura.
Nemirna i živahna deca mogu da se obuzdaju – njihov nestašluk ne narušava svakodnevno funkcionisanje, odnose s vršnjacima i napredak u učenju. Njihovo ponašanje je situaciono uslovljeno: biće energična kad su uzbuđena, umorna ili im je dosadno, ali se smire kada ih nešto dovoljno zainteresuje ili kada shvate pravila igre.
Kako rastu i sazrevaju, uče se samokontroli – npr. dvogodišnjak prirodno ima kratak raspon pažnje, ali se to postepeno produžava i do četvrte godine se očekuje duže zadržavanje pažnje i osnovna kontrola impulsa.
Mnoga deca između 2. i 6. godine prirodno su nemirna, nepažljiva ili impulsivna. Kako odrastaju, shvataju da ponašanje ima posledice i razvijaju konstruktivne načine da izraze svoje potrebe i emocije.
Kod dece sa ADHD-om, i pored uredne inteligencije, proces sazrevanja pažnje, organizacije i samokontrole je usporen. Teškoće su prisutne u više okruženja: kod kuće, u školi, na igralištu… i značajno utiču na svakodnevno funkcionisanje.
ADHD može postojati i bez vidljive hiperaktivnosti.
Neka deca deluju mirno, povučeno, ne remete nastavu, ali imaju ozbiljne probleme da održe fokus, organizuju zadatke i završe ono što započnu. Ovaj tzv. pretežno nepažljiv tip često prođe neprimećen ili se pogrešno protumači kao sanjarenje ili lenjost.
Živo dete bez razvojnih smetnji ume da obuzda svoje ponašanje i zna da neprihvatljivi postupci imaju posledice. Detetu sa ADHD-om potrebno je više vremena i dodatnih podsticaja da poveže ponašanje i posledice.
Neposlušno dete urednog razvoja svesno ide protiv pravila koja razume i namerno ih krši, dok dete sa ADHD-om pravila ponekad prekrši jer ne uspeva da odgodi impuls.
Poremećaj protivljenja i prkosa kod dece (ODD) – kako prepoznati da postoji problem
Deca tipičnog razvoja, mogu, kada su ljuta, da izaberu prihvatljiv način da iskažu bes. Kod dece sa ADHD-om bes često preuzima kontrolu, što dovodi do brzog gubitka samokontrole.
Nestašnu decu možemo smiriti nagradama, kaznama ili molbama. Kod dece sa ADHD-om to ne daje uvek rezultate, jer problem nije u volji već u mogućnostima samoregulacije.
Dijagnoza ADHD-a se postavlja na osnovu jasno definisanih kriterijuma i procene stručnjaka.
Simptomi poput čestih grešaka u radu, nemogućnosti održavanja pažnje, gubitka stvari, vrpoljenja, prekidanja drugih, otežanog čekanja na red – moraju biti prisutni u dužem periodu i u različitim sredinama. Samo stručna procena može da potvrdi ADHD i da predloži adekvatan plan podrške.
Zaključak:
Razlika između živahnog deteta i deteta sa ADHD-om ne leži samo u ponašanju koje vidimo spolja, već u osnovnom načinu funkcionisanja mozga. Razumevanje te razlike omogućava odraslima da pruže pravu podršku i da detetu obezbede šansu da razvije svoje potencijale. Pravovremeno prepoznavanje i stručna pomoć mogu značajno poboljšati kvalitet njegovog života.
Autor: Irena Stojiljković, MA defektolog, psihoterapijski savetnik i psihoterapeut pod supervizijom
