Čitajući neki tekst na nekom stranom sajtu (barem onoliko koliko mi moj engleski to dozvoljava) o tome po čemu deca, kad odrastu, pamte svoje roditelje, zapitala sam se: Po čemu će mene moji klinci pamtiti? I po čemu smo mi pamtili svoje mame? I ja, baš poput one mama iz USA, napravih svoj spisak… a pre toga zastajem i nekoliko rečenica posvećujem svojoj kevi.
Sećam se kada mi je pričala Snežanu i 7 patuljaka ama baš svake večeri pred spavanje. Kada me je već onako u polusnu ovlaš ljubila u čelo i tiho mi govorila da ću i ove noći sanjati lepe snove.
Sećam se kada mi je oblogama od neke prošlogodišnje smrdljive dudare skidala visoku temeperaturu i mazila me po kosi dok sam se ja tresla od groznice.
Sećam se i kada se radovala zajedno sa mnom mojim uspesima i kada je plakala sa mnom svaki put kada je moje srce bilo slomljeno.
Sećam se kada je samo ona znala da reši jednačinu s dve nepoznate.
Sesćam se kada je uvek bila uz mene.
Sećam se samo nje…
A mi se sad pitamo… Da li smo dobre majke, da li svoj posao radimo predano, da li su naša deca uradila domaće zadatke, da li su pojeli dve ćufte i kašiku graška na gusto koje smo im ostavile u mikrotalasnoj da ih zagreju pre škole, da li su spakovali opremu za fizičko, da li ih žuljaju patike koje smo pre neki dan izvadili iz cipelarnika, da li su namestili svoje krevete, spremili radne stolove, da li će imati košmare večeras, da li smo im upalili bojlere, da li smo im ispeglali farmerice, da li ćemo imati da platimo ekskurziju… Ima li kraja?
Da li, opterećeni ovakvim spiskovima, zaboravljamo šta je našoj deci zapravo najvažnije i šta je to po čemu će oni nas pamtiti?
Želim da se sećaju mene, onakve kakva sam bila dok sam obavljala svoju najvažniji ulogu u životu.
Ne želim da se sećaju razbacanih igračaka u sobama. Želim da se sećaju kako smo se zajedno njima igrali.
Ne želim da se sećaju prljavog posuđa u kuhinji, zagorelog pasulja i patišpanja koji se i ovog puta nije „digao“. Želim da se sećaju svih onih porodičnih ručkova kada smo sa stola ustajali punih stomaka i još punijih srca.
Ne želim da se sećaju gomile sakupljenog opalog lišća u dvorištu. Hoću da se sećaju kako su se po njemu valjali, bacali ga visoko iznad glave i koliko su tada bili srećni.
Ne želim da se sećaju suza prolivenih zbog neosvojenih medalja. Želim da se sećaju osmeha koji su nastupali kasnije kada smo smo svi zajedno odlazili na pljesekavicu sa svim prilozima ne bi li na taj način proslavili osvojeno 4. mesto.
Ne želim da se sećaju svađa koje su znale da se lukavo poput dima uvuku kroz ključaonicu. Kao ni svih onih neplaćenih računa za struju i kablovsku televiziju. Želim da se sećaju koliko im je srce bilo puno onomad kad smo na nagradnoj igri na radiju osvojili besplatne karte za bioskop. I koliko nam nije bilo bitno šta ćemo gledati na velikom platnu, ali nam je bilo važno da smo svi zajedeno, s osmehom na licu i velikim kokicama u krilu.
Ne želim da se sećaju padova na velikim odmorima, prolivenih suza zbog trenutnog bola i sramote. Hoću da se sećaju mojih isceliteljskih moći koje sam imala svaki put kad nijedne obloge ni lekovi za bolove nisu delovali.
Ne želim da se sećaju torte sa fondan figuricama u obliku junaka iz Zvezdanih staza koju je Milan imao na proslavi svog rođendana. Hoću da se sećaju mog pudinga od vanile sa seckanim bananama odozgo, prelivenog onim čokoladnim filom iz tube koji sam im barem dva puta nedeljno pravila na frku.
Ne želim ni da se sećaju Mininih patika od 200 evra, ni Dušanovog najnovijeg Ajfona. Hoću da se sećaju moje radosti kada su konačno shvatili da čovek nije lep zbog onoga što nosi na nogama već zbog onoga što ima u glavi i srcu…
Zato ni loše frizure, ni uredne frizure, ni sendviča sa parizerom, ni pilava s kokošijim mesom organskog porekla, ni bubuljica na vrhu nosa, ni izlizane čarape na peti, ni osvojene medalja, ni loše ocene, ni petice sa zvezdicama, ni skupih patika, ni patika kupljenih na Najlonu petkom kad polovnjaci ožive, ni skuvano ručka, ni osećaja krivice zbog pojedenog hamburgera, ni najnovijeg Ajfon, ni „cigle“ iz prošlog veka… Toga više neće biti na mom spisku. I zato ću napraviti novi.
Zato sledeći put kad se zapitam da li sam sve stvari sa one gornje liste odradila, prvo ću uraditi sledeće: prebrojaću sve poljupce, zagrljaje, osmehe, lepe reči, nežne dodire debeljuškastih stopala koje su se uvukle u moj krevet negde posle ponoći, sva ona „glupa“ pitanja za koja dok nisam postala majka nisam znala ni da postoje… njih stavljam na spisak i tek onda ću smatrati da sam svoj „posao“ valjano odradila. Jer to je onaj spisak kojem svaka mama treba da teži.
I samo te stvari sa liste treba da su nam bitne jer one su jedino čega će se naša deca sećati…
Autor: Jasmina Jovičić
Izvor: Zelena učionica
