Skoro mi se javio poznanik, kaže da ima nešto da me pita ali nije za preko telefona. Na moje zašto, odgovori zato što se sve prisluškuje. I ajd’ šta ću učinjen sam čovek, te uglavismo neku kafu. Naravno da se ispostavilo da je stvar potpuno benigna, molio me je da ga preporučim jednoj firmi. Bilo mi je glupo da mu popujem, a i oduvek je bio pomalo ustrašen, tako da sam to prihvatio kao još jednu fobiju u nizu.
Ali posle me malo bi blam. Šta li ti neki misle o meni ako stvarno sve prisluškuju? Kako tumače toliko interesovanje za boju Fićine kake i Vićinih slina; prečeste porudžbine vina iz Karlovaca i rakije iz Pirota + kačkavalj; svađu sa “Malim hrastom” što nemaju isporuku prasećih bajadera za Beograd; duge analize čije su noge drvenije Kabokla ili Kaminskog… Kad ovako posložim, dosadan sam bre i sebi, a kamoli njima nekima.
Inače trenutno postoje dva potpuno suprotna pola u vezi diskrecije u komunikaciji. Sa jedne strane su strašljivci kao moj poznanik koji kriju reči kao zmija noge, a sa druge svi oni likovi koji na ulici, u prevozu, prodavnici urlaju u telefon kao da su sami na svetu.
Volim da verujem kako nikada nisam bio prisluškivan ili ozvučen. Dobro osim ono jednom 1979/80 uz još desetak maloletnika i to u sred jedne obrazovne ustanove, XIV beogradske gimnazije. Bili smo poslednja generacija klasične gimnazije, iza nas su dolazili „usmerenjaci“. Praktično se, zbog promene obrazovnog sistema, nije više moglo ponavljati. Tako da je u našem razredu, kao u nekakvoj sigurnoj kući, završilo nekoliko ponavljača i daleko više provlakača. Tada su prosvetari još imali autoriteta i držali do istog, pa se i pored ove sistemske crne rupe moralo učiti.
Pročitajte i: Dario Rosi: Detinjstvo međ’ babama na potezu Kalenić pijaca – Novo groblje – kafenisanje po komšiluku
Kako su to sve bili dobri drugari, svojski smo se trudili da im pomognemo na putu do mature. Zajedničko učenje ili „grejanje stolice“ svakako nije bilo opcija, te su nam ostajale puškice, prepisivanje i šaputanje. Ovo poslednje smo rešili da osavremenimo, pa smo se obratili Čakinom starijem bratu Draganu koji je završio „Teslu“. Dragan se latio lemilice i sklepao nam ogromni mikrofon koji je imao funkciju predajnika. Kao prijemnik služio je tranzistor sa slušalicom za uvo. Neki su ga imali, a neki su rešili da ga kupe. Tako je u porodici ML (puno ime poznato razredu) razgovor tekao otprilike ovako „ćale daj pare za tranzistor“/ „more mrš’ barabo ne dam“/ „al’ treba mi za školu“/ “ako je za školu onda može“. Na ruku nam je išla i moda, nosila se duga kosa sa repovima kasnije poznatija kao Bajaga i jeans jakne sa podignutom kragnom. Dakle, ozvučeni učenik je kačio tranzistor o kaiš, provlačio žicu do kragne, stavljao slušalicu u uvo i maskirao je kosom. Kada smo tehniku instalirali i testirali, naišlo se na problem sa spikerom. Dečaci su zbog mutiranja diskvalifikovani, tako da su ostajale devojke i muka sa selekcijom – one koje znaju ne smeju, a one koje smeju ne znaju. Zato je poslednje klupe posedao trust mozgova, spikerka-šaptač okružena knjigama i došaptačima.
I sve je besprekorno funkcionisalo neko vreme, mnogi su se uspešno provukli. Onda je došao red da Toza popravlja kečeve iz srpskog i geografije. Ako ćemo iskreno Toza baš i nije bio neki lumen, a i baterije su tog dana bagovale… Uglavnom na pitanje kako se zove glavni lik romana „Koreni“, sav znojav u jakni sa krznenom kragnom, histerično nabijajući slušalicu odgovorio je Asim Rotić. Samo čas kasnije, imao je da za dvojku kod Kondukterke pokaže Švedsku na karti. Bezuspešno je loveći pogledom i rukom nesvesno je naglas i u celosti ponovio nalog iznervirane spikerke Eme „gore desno, budalo“. Tog trenutka se naše osavremenjeno šaputanje završilo, a tehnika demontirana.
Svi smo bez problema položili i razrede i maturu, ali još od onda sumnjam da nas je cela zbornica provalila već prvog dana i puštala da se zanosimo svojom malom prevarom, duboko verujući kako ćemo, bez obzira na sve, izrasti u dobre i poštene ljude.
Izvor: Facebook/Dario Rosi
