– ... Deca su napunila džepove kolačima i pobegla, tražeći kroz šumu put do svoje kuće. Kad su je pronašli, zatekoše u njoj drvoseču samog i tužnog. Zla maćeha je otišla, a deca zagrliše svog oca...
– I živeli su srećno do kraja života.
– Jeste, tako je bilo.
– A šta je bilo posle?
– ... Zadivljen njenom lepotom, kleknu i poljubi je. Ona se probudi, a za njom i čitav dvorac. Princ i princeza su se zaljubili jedno u drugo, uz dozvolu kralja i kraljice se venčaše, odoše u prinčev zamak...
– I živeli su srećno do kraja života.
– Jeste, tako je bilo.
– A šta je bilo posle?
– ... Kad se vuk probudio, zaputi se bunaru da utoli žeđ, nagao se nad vodu da pije, povuče ga teško kamenje i on se utopi. Sedam jarića sa svojom majkom zaigraše oko bunara radosno...
– I živeli su srećno do kraja života.
– Jeste, tako je bilo.
– A šta je bilo posle?
Kao što dete neće naučiti da skija na asfaltu, tako neće zavoleti da čita odmalena sedeći ispred ekrana. Zato, roditelji, izvolite – u knjižare i biblioteke, pa se kod kuće udobno smestite, i čitajte svojoj deci.
Gledam odozgo tu čupavu glavu, šmrcav nosić, dugačke trepavice. Pa male šake koje stiskaju omiljeno ćebence, male bose noge i prstiće koji izviruju iz prevelike sestrine pidžame...
Dete još nije stiglo da spusti ranac, ispriča kako mu je protekao dan niti objasni šta se dogodilo. Roditelj već ima podatak, a podatak lako postaje zaključak: nije dovoljno učilo, nije bilo pažljivo, nije se potrudilo.
Roditelji, neretko i po sopstvenim priznanju, pribegnu obliku pomoći koji smatraju podrškom, a koji se ogleda u pisanju sastava i pesama, pravljenju projekata ili izradi crteža.
Tokom dva dana Oplenac je ponovo postao mesto susreta dece i porodica iz cele Srbije i regiona, uz rekordnih 45.000 posetilaca, 120 aktivnosti i oko 1200 volontera.
