Piše: Jelena Jovanović
Od starih Grka do Šekspira i nadalje, koncept tragedije počiva na ideji da ljudi u sebi nose seme svoje sopstvene propasti. Za žene, seme sopstvene tragedije mesečno klija i čini ih žrtvama sopstvene ženskosti. Ni krive, ni dužne. To tragično seme isklija poeziju na glagolskom, svađalačkom akcentu. Mnogo lepo. Sve ono što smo zamerile, a uskladištile u sebe, sve misleći zlu ne trebalo, eruptivnom bujicom iskače napolje. Svet je dobro prošao, ako nekog ljuda ne bacimo zavrat.
Počeo je uvod u vanredno stanje sažet u mom okršaju sa dvesta simptoma osamdeset različitih oboljenja i stanja. Predkrvnička podvala Majke mi Prirode, žene sapatnice. Telo mi postaje tesno, a ja pokušavam da predstojeću idilu spakujem u epp. Ipak je to „samo“ repriza serije zvane „PMS“.
I kao zima putare, svaki put me dočeka nespremnu.
Već u ovom pasusu mi nije ni do čega. Trudim se da sama sebe ne ometam u postojanju. Selektivno postojim, selektivno sam i gluva, radi dobrobiti ljudstva koje obitava sa mnom. Selektivno i pamtim, ali za to nije kriv PMS. Za krunisanje svih pms-alnih aktivnosti koje luduju mojim nadutim telom oteklih nerava, konspirativno me grli insomnija. Ne spavam. Lepo se tih dana osećam kao šaman. Na talasu halucinacije. U boji. I vrlo sam vrhovna. Postrojavam koga i šta stignem. Uglavnom, ukućane. Ne smeju ni da pisnu, samo pokorno klimaju glavama. Bez komentara, gledaju na jedno oko kako da me strpaju u kupatilo, zaključaju do daljnjeg i progutaju ključ. Prema planu izbegavanja, kreću se hodnicima kao kameleoni. Obraćaju mi se isključivo motivisani prehranom. Hrana u frižideru im ne stoji u visini pogleda, a to znači da je, zapravo, nema. Jer ono što ne vidiš, ne postoji. Prosto. Da jedemo hranu koja telepatski komunicira bilo bi lakše. A pamtim im kad su mi jedared, u toku pms serijala, prilikom pakovanja u auto, procureli kroz zube “šteta što samo za sedište možeš da se vežeš.” Toliko mi nije bilo smešno.
