Trudna žena, verovalo se, može postati žrtva veštičje čarolije. Kada se to otkrije, uzima se neki lični predmet trudnice, i stavlja u utrobu jedne vrste bodljkave žabe, dok se istovremeno izgovaraju molitve. Na taj način se sa trudnice skidaju čini koje bi mogle da izazovu pobačaj.
Kada porođaj počene, počinje se i sa izvođenjem magijskih ritaula, koji traju tokom čitavog porođaja. Kod Navaho Indijanaca, na primer, porodilja može da „naruči“ tzv. „besani“ ritual blagoslova, što znači da će molitvene pesme vrač izvoditi od večeri, pa do prvih zraka sunca, kako bi osigurao normalan i lak porođaj, kao i zdravu bebu.
Ni uloga babice ne svodi se samo na davanje „tehničkih“ uputstava porodilji – ona će istovremeno pevati i posebne pesme namenjene ovoj prilici, kao što će i masirati i ritualno prati trudničin stomak, grudi, ruke i noge, koristeći bilje koje se odlikuje magijskim moćima. Prema verovanju, ove biljke – glog, lišće maline i kupine i sl. – daju blagoslov čitavom procesu, olakšavaju i ubrzavaju porođaj, i ojačavaju duh novorođenčeta.
Pored babice, porodilji su pomagale rođake i druge iskusne žene, mada bilo i izuzetaka – u nekim plemenima je čak postojao običaj da porodilja napisti selo kad trudovi počnu, i porodi se sama u divljini. Nakon izlaska deteta iz materice, postojala je praksa da porodilja čučne iznad posebno iskopane rupe, u koji bi zatim izbacila posteljicu, a rupa bi bila zatrpana.
Nakon porođaja, žene bi okupale novorođenče u svetim travama, a zatim bi se gledalo da li ima nekih urođenih belega, koji bi mogli da upućuju na srećan i dug život. Ponekad beleg može da se tumači i kao rezultat nekog sna koji su imali majka ili otac deteta. U očima novorođenčeta prisutni mogu ponekad otkriti i duh nekog pretka, a u posebnim slučajevima čak i pre rođenja deteta „zna se“ da je ono predodređeno za neki poziv. Na primer, dečaku može biti određeno da će biti veliki ratnik, pa će ga u tom duhu i vaspitavati, a devojčici da će biti uspešan majstor za štavljenje koža ili travarka.
Nakon porođaja, majka i dete bili su četiri nedelje izolovani u „Mesečevoj kući“, šatoru malo udaljenom od sela. Prema tradiciji, majka nije smela da jede crveno meso dok joj ne prođu lohije (krvarenje), a otac – dok bebi ne otpadne pupčana vrpca. Vrpca se zatim zakopavala u mravinjak, kako bi dete postalo vredno – a to se radi i danas.
Jovana Papan
