Ugađanje za stolom – recept koji vodi u katastrofu

Oblasti u kojima deca imaju različite mogućnosti izbora i uticaja, a ne bi trebalo da ih imaju, toliko su brojne i raznolike da bi nam trebala jedna čitava knjiga samo da ih pojedinačno navedemo. Zato je možda najbolji način da sagledamo tiraniju mogućih izbora u životu naše dece da zastanemo i razmislimo o tome. Zato, zažmurite i duboko uzdahnite. U stvari, mnogo puta uzdahnite duboko jer će vam trebati, pogotovu kada shvatite u kolikoj meri rep maše psom! A uzgred, u ovom slučaju nismo mi taj rep. (Ako vam dođe da napišete spisak, napišite ga na parče papira, pročitajte ga jednom i brzo ga spalite.) Ima nekoliko svakodnevnih primera koji mogu da posluže kao parametri za roditelje.

Kao što rekoh ranije, mogućnost izbora može da dovede do gojaznosti. Ipak, trpezarijski sto je više nego obična, ravna površina: on je prava pravcata arena gde se odvija socijalizacija; tu je porodična mikroklima gde se uče lekcije koje se protežu mnogo dalje od onoga što je u dečjem tanjiru. Do sada ste već sigurno čuli da deca u Velikoj Britaniji spadaju među najdeblje na zemaljskoj kugli, sa sve više slučajeva dijabetesa tipa 2 i to u starosnim grupama koje ne bi trebalo da imaju iskustva s tim. Ali jedan nedovoljno uočen aspekt ovoga je nivo autonomije koju deca imaju pri odlučivanju o tome šta će staviti u usta: kolače, keks, slatkiše, zaslađena pića, sladoled, čips… Slika je jasna. Unose mnogo kalorija.

„Čak i kada roditelji kupuju i pripremaju hranu i jede se zajedno za stolom, bilo da je to doručak, ručak ili večera, ovde je prisutan još jedan momenat: roditeljski pristanak na dečji zapovednički stav prema onome šta im se servira na tanjiru.“

Ovo je, nadalje, povezano s kombinacijom sve većeg džeparca u protekloj deceniji i sve dostupnijoj brzoj hrani lošeg kvaliteta, a kao šlag na tortu stiže nedostatak roditeljskog nadzora. Ali čak i kada roditelji kupuju i pripremaju hranu i jede se zajedno za stolom, bilo da je to doručak, ručak ili večera, ovde je prisutan još jedan momenat: roditeljski pristanak na dečji zapovednički stav prema onome šta im se servira na tanjiru.

Koliko me pamćenje služi, oduvek je bilo dece koja su „probirljiva“ pa su majke, pogotovo one, uvek morale da se dovijaju kako da prevare malog Džoa da pojede spanać. Razlika je danas, međutim, u tome što mali Džo isproba bezbroj vrsta koječega još pre nego što dospe do trpezarijskog stola. On ima gastronomske referentne tačke – od kojih mnoge obiluju natrijum glutamatom – o kojima su ranije generacije samo mogle da sanjaju.

Dok on stigne do stola kako bi se suočio sa groznom ponudom serviranom u svom domu, već je počastio svoje čulo ukusa, te kućna kulinarska ponuda deluje sasvim bledo. Čak i najupornije i najsposobnije majstorice kulinarstva često pobesne gledajući kako im deca odbijaju da pojedu doručak pre odlaska u školu, ili posle škole divan ručak skuvan s toliko truda. A kada mali Džo digne nos, ili odbija da zine (za promenu), majka biva zatečena, te pribegava raznoraznim trikovima, pa čak i receptima, ne bi li ga privolela da otvori usta u pravom trenutku na pravi način (za promenu).

Ovo je oproban recept koji vodi u katastrofu, ne samo tada i tamo, za određenim ručkom, već i u širem smislu. Perica uči lekcije koje mu nisu namenjene, na primer: ko je gazda, šta on sve sme da radi, da u svakom aspektu svog života postoji bezbroj opcija i ono što je najgore za majku, zašto je njegovo odbijanje jela direktno ujeda za srce. Da je Džo devojčica, još bi bolje razumela kakvu ogromnu moć joj njeno odbijanje jela daje – a to je najbolji saveznik poremećaja ishrane.