U liftu je stajala komšinica. Sa ćerkicom koja je nosila torbu. Veličine dovoljne da u nju stane mladunče sinjeg kita. Ispod miške je držala flautu, trudeći se da zadrži u naručju odbojkašku loptu.
Piše: Jelica Greganović
Za to vreme je naša Princeza, visoka taman do liftovskog dugmeta za put u podrum, pokušavala da svoj nos stavi u kategoriju rudnika sa obećavajućim zalihama. Uz to je jednu od cipela glancala o list druge noge, nezainteresovano zverajući naokolo.
Čime se vi bavite
Komšinica ju je pogledala sažaljivo i, izvukavši vrat kao kornjača koju je neko u autobusu uštinuo za zabranjenu zonu, zabola nos u plafon lifta. Primenom lakših metoda Svete inkvizicije, uspela sam do četvrtog sprata da saznam da naša komšiničica, u svojoj skoro osmoj godini, već dugi niz godina trenira balet, flautu, odbojku, polo i alpsko pentranje.
Izrecitovavši sve aktivnosti i sposobnosti naddeteta preda mnom, komšinica majka je sa sažaljenjem pogledala u našu nos-kopajuću Princezu, i priupitala čime se mi bavimo. Mi… mi se bavimo… pa, bavimo se idenjem u prvi razred, igranjem i čitanjem se bavimo, i bavimo se da smo dete. Roditeljica multifunkcionalne kćerčice je sa otvorenim sažaljenjem pogledala Princezu, kojoj nisu pomogle ni plave oči, ni plemenito bledilo ružičaste kože, ni zlaćani venac lokni oko glave… «Baš lepo. Ali, šteta…».
Šteta? Komšinica je već odskakala na svoj sprat, dok je njena mladunica za njom vukla gore pomenutu torbetinu, a flauta se kotrljala za njom… Šteta? Možda, ipak… Mislim, ako mogu one, što ne bismo i mi… Da ne propustimo… Konkurencija je sve jača… a mi kopamo po nosu. I imamo olupana kolena od jurnjave za braćom.
Upisani na sve
Već koliko sutradan sam izvršila temeljitiju anketu među poznanicama-majkama. Rezultat je bio porazan. Dok mi čitamo pričice i trebimo travke po parkovima, skupljamo lutke, bube i salvete, za to vreme buduća ženska populacija trenira sve i svašta, sve u šesnaest. I to kad odradi školu. Naš voz je već na horizontu filma pokazivao pozadinu poslednjeg vagona.
Još koliko sutradan sam se dočepala svih potrebnih kontakata i uključila maštu na 250 stepeni, s obe strane reš. Zaprepašćena Princeza je već iduće nedelje bila upisana na engleski, svahili i jezik kineske manjine neizogovorivog imena. Klavir se podrazumevao, eno ga u sobi, i tako samo skuplja prašinu. Dodala sam i violončelo, jedini problem su bile merdevine koje bi joj omogućile da na njemu vežba. Ali, može i hoklica. Balet se podrazumevao, neće moja ćerka kroz život tabanati kao slon, dok ostale mlade dame letuckaju na vrhovima prstiju. Za svaki slučaj je dodata ritmička gimnastika, skijanje i veranje slobodnim stilom. Što bi joj koristilo i pri savladavanju onog violončela par rečenica unazad.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Dečiji biseri: “A gde ćete vi da živite kad se ja udam?”
Na Instagram nalogu Zelene učionice objavili smo jedan zanimljiv poster i uz njega pitanje za sve pratioce: “Koje je najčudnije pitanje koje vam je dete postavilo, a da niste mogli...
Deca nisu htela na porodični izlet, pa su roditelji “poveli” modem
Kada su Australijanka Kasi Lengan i njen muž saopštili svojoj deci da su isplanirali porodični izlet za vikend kako bi više vremena proveli zajedno, nisu naišli na oduševljenje. Pošto su...
Ako dete ne želi da se uči svakodnevnim poslovima
Ovladavanje umećem tiče se razlike između „želim“ i „mogu": „Ne želim, ali ako baš zatreba – mogu." Danas ću se malo zadržati na poslu – kaže „lenja“ mama“ svom detetu...
Ne možemo znati koje dete će biti problematično, ali možemo znati čije!
Piše: Snežana Golić, pedagog U ranom detinjstvu ne može se naslutiti koje dete će biti „problematično“, jer većina greši – oni su samo deca, ali se može sa 99% sigurnosti...
Nema komentara.