U liftu je stajala komšinica. Sa ćerkicom koja je nosila torbu. Veličine dovoljne da u nju stane mladunče sinjeg kita. Ispod miške je držala flautu, trudeći se da zadrži u naručju odbojkašku loptu.
Piše: Jelica Greganović
Za to vreme je naša Princeza, visoka taman do liftovskog dugmeta za put u podrum, pokušavala da svoj nos stavi u kategoriju rudnika sa obećavajućim zalihama. Uz to je jednu od cipela glancala o list druge noge, nezainteresovano zverajući naokolo.
Čime se vi bavite
Komšinica ju je pogledala sažaljivo i, izvukavši vrat kao kornjača koju je neko u autobusu uštinuo za zabranjenu zonu, zabola nos u plafon lifta. Primenom lakših metoda Svete inkvizicije, uspela sam do četvrtog sprata da saznam da naša komšiničica, u svojoj skoro osmoj godini, već dugi niz godina trenira balet, flautu, odbojku, polo i alpsko pentranje.
Izrecitovavši sve aktivnosti i sposobnosti naddeteta preda mnom, komšinica majka je sa sažaljenjem pogledala u našu nos-kopajuću Princezu, i priupitala čime se mi bavimo. Mi… mi se bavimo… pa, bavimo se idenjem u prvi razred, igranjem i čitanjem se bavimo, i bavimo se da smo dete. Roditeljica multifunkcionalne kćerčice je sa otvorenim sažaljenjem pogledala Princezu, kojoj nisu pomogle ni plave oči, ni plemenito bledilo ružičaste kože, ni zlaćani venac lokni oko glave… «Baš lepo. Ali, šteta…».
Šteta? Komšinica je već odskakala na svoj sprat, dok je njena mladunica za njom vukla gore pomenutu torbetinu, a flauta se kotrljala za njom… Šteta? Možda, ipak… Mislim, ako mogu one, što ne bismo i mi… Da ne propustimo… Konkurencija je sve jača… a mi kopamo po nosu. I imamo olupana kolena od jurnjave za braćom.
Upisani na sve
Već koliko sutradan sam izvršila temeljitiju anketu među poznanicama-majkama. Rezultat je bio porazan. Dok mi čitamo pričice i trebimo travke po parkovima, skupljamo lutke, bube i salvete, za to vreme buduća ženska populacija trenira sve i svašta, sve u šesnaest. I to kad odradi školu. Naš voz je već na horizontu filma pokazivao pozadinu poslednjeg vagona.
Još koliko sutradan sam se dočepala svih potrebnih kontakata i uključila maštu na 250 stepeni, s obe strane reš. Zaprepašćena Princeza je već iduće nedelje bila upisana na engleski, svahili i jezik kineske manjine neizogovorivog imena. Klavir se podrazumevao, eno ga u sobi, i tako samo skuplja prašinu. Dodala sam i violončelo, jedini problem su bile merdevine koje bi joj omogućile da na njemu vežba. Ali, može i hoklica. Balet se podrazumevao, neće moja ćerka kroz život tabanati kao slon, dok ostale mlade dame letuckaju na vrhovima prstiju. Za svaki slučaj je dodata ritmička gimnastika, skijanje i veranje slobodnim stilom. Što bi joj koristilo i pri savladavanju onog violončela par rečenica unazad.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Dok pakujem odeću koju ste prerasli…
Eto ga opet ono doba godine. Krevet u dečoj sobi prepun je letnjih stvari koje su izvađene iz ormana, a zimske iz vakuum vreća traže svoje mesto na polici. Okružena...
Kako sam, od vaspitačice mog sina, naučio šta znači biti DOSLEDAN roditelj
Bilo je to davne 2006. Zima, sneg, napolju smrzlo, a ja sam došla u vrtić da pokupim nastarijeg sina, Sema, koji je tada imao 5 godina. Moja prijateljica Laura i...
Plašiti mlad svet da je brak mrak a dete neka crna aždaja je krajnje nenormalno
Uloga oca u odgajanju deteta je važna. Balkanski mentalitet opravdava to na drugačije načine. Glavne rečenice su: Naspavaj se sad dok još možeš, nećeš stići oprati ni kosu, preteško je,...
Vedrana Rudan: “U kakvom vremenu živimo – svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema”
U kakvom ludom vremenu živimo? Svako dijete ima karakter, ni jedan ga roditelj nema. Tako je govorio moj sin. Krešo se bacio na pod. Urlao je, valjao se po kuhinjskim...
Nema komentara.