Veličanjem „samopoštovanja“ stvorili smo generaciju malih egoista

Naduvavanje ega

Čini se, kada se naša kultura zaljubila u ideju o podizanju samopoštovanja, zaboravili smo da pogledamo kakve mi to ličnosti zapravo želimo da poštujemo više. To je bio ozbiljan previd, srodan onome kao kada se započne izgradnja nove višespratnice a da se prethodno nije uzelo u obzir od čega su temelji, na čemu se gradi. I tako je nauka istrčala pred rudu, te se hranilo samopoštovanje kod neke dece čiji je odnos prema sebi iskrivljen i poremećen, te se tako odnegovalo narcisoidno i zahtevno dete. Religija isticanja samopoštovanja posvećena je izražavanju osećanja i emocija, ali istovremeno bez zahtevanja samodiscipline i samokontrole, tj. kulturnog ponašanja.

Iz ovog truda nastao je oskudan rečnik složenica s prefiksom ’samo-’. Termini koji podrazumevaju odgovornost ili obavezu prema sebi, kao što su samokritika, samodisciplina, samokontrola, samopovlačenje, samopožrtvovanje, samopregor, potisnuti su pozitivnijim, laskavim izrazima – samoizražavanje, asertivnost (zauzimanje za samoga sebe), samoudovoljavanje, samoostvarivanje, samoprihvatanje, samoljubav, i naravno, samopoštovanje.

Mnogi roditelji se uzdržavaju od usmeravanja razvoja svoje dece izbegavajući da ih kritikuju, jer strahuju da će time potkopati detetovo samopoštovanje.

Konstruktivna kritika je stekla loš imidž. Mnogi roditelji se uzdržavaju od usmeravanja razvoja svoje dece izbegavajući da ih kritikuju, jer strahuju da će time potkopati detetovo samopoštovanje. Pod plaštom uverenja da je deci potrebno odobravanje, otišli su tako daleko da blagonaklono gledaju – ili makar namerno previđaju – mnoge oblike ponašanja svoje dece koji zaslužuju neodobravanje ili prekor. Razlog tome je delom nerazumevanje onoga šta je zapravo dečji identitet, potom pogubno uverenje da neodobravanje podriva razvoj detetove svesti o sebi, kao i da unazađuje ono što bi inače po prirodi bujalo. Međutim, nedostatak konstruktivne kritike nastao je kao sporedni produkt odsutnosti roditelja: dugo radno vreme, prekovremeni rad, razvod i odvojen život su razlozi zašto roditelj ne preduzima ništa a odobrava sve, pri čemu bi upravo suprotno trebalo raditi za detetovo dobro.

Dugo radno vreme, prekovremeni rad, razvod i odvojen život su razlozi zašto roditelj ne preduzima ništa a odobrava sve, pri čemu bi upravo suprotno trebalo raditi za detetovo dobro.

Ujutro ispred školske kapije često viđam scenu koja kao da je prekopirana iz sladunjavih američkih filmova: kršni otac ljubi sina i patetično mu dovikuje: „Volim teeeee!“ Ovo spominjem jer u glasu roditelja često osećam element kompenzacije, ili ton koji na neki način svedoči da pokušava da uradi pravu stvar. I naravno, nema razloga zašto ne bi bilo u redu detetu reći pred svima da ga volite; ali ipak ovo se uklapa u jednu širu sliku u kojoj Britanija sve krupnijim koracima hita ka emocionalnoj pismenosti, a da se pritom povlači pred izražavanjem neodobravanja i prekorevanja detetovog neprihvatljivog ponašanja.

Mora se reći, međutim, da kao i u slučaju postavljanja granica i posledica, i neodobravanje je neophodan deo vaspitanja (mada ne sladunjavog) i neće predstavljati problem ako se detetova osećanja prema sebi hrane na mnogo fundamentalnijem nivou.

Odlomak iz knjige“Razmažena generacija – Kako uništavamo budućnost naše dece”