Zaboravite na kvalitetno zajedničko vreme

Meri Kasat

Kako biste dali deci ono što ona žele, morate da radite dosadne rutinske stvari. Tome služe roditelji u njihovim očima i zato je to važno. Oblačiti ih, hraniti ih, stavljati ih u krevet. To je ono što je bitno i to je vreme koje morate provoditi s decom.

Evo lekcije koju sam sasvim neočekivano naučila. Kada sam dobila drugo dete, starije je imalo dve godine. Beba je bila velika i gladna i prvih nekoliko nedelja najveći deo vremena provodila sam dojeći je. Mogla sam starijem detetu nešto da čitam dok sam to radila, ali, naravno, dvogodišnjaci više vole da trčkaraju naokolo, a nisam mogla tako lako da ga pratim po kući, da mu donosim sok, kupam ga, podižem kad padne, da ga guram na triciklu i igram se s njim na podu dok sam dojila bebu. Naravno da bih sve to radila da sam morala – mnogim majkama i to uspeva – ali ja sam imala sreće i nisam to morala jer je moj muž uzeo mesec dana odsustva s posla.
Nedostajalo mi je ono vreme koje sam provodila s dvogodišnjakom onako kako sam navikla, pa smo muž i ja odlučili da će svakog popodneva on brinuti o bebi jedan sat dok ona spava, a ja ću tako imati sat „kvalitetnog zajedničkog vremena“ sa starijim dečakom. I tako sam provodila jedan sat igrajući se s njim u dvorištu, slažući slagalice, praveći razne figurice od plastelina. Ali nešto nije bilo kako treba. Moj dvogodišnjak jednostavno nije bio opušten, a nisam mogla da shvatim zašto je to tako. Postojalo je nešto ukočeno i neprirodno između nas. Sistem, jednostavno, nije funkcionisao.

“Od tog dana promenili smo sistem i pobrinuli se za to da tokom ograničenog vremena koje sam mogla nasamo da provodim sa starijim sinom obavljam s njim rutinske aktivnosti, a ne neke „posebne“.”

Onda, jednog dana, beba skoro da uopšte nije spavala sve do večeri. I tako se onaj jedan sat koji sam imala samo za starijeg sina poklopio s vremenom kada ga je trebalo nahraniti i smestiti u krevet. I tako sam to i uradila. Bilo mi je baš žao što sam morala da budem stroga prema njemu – umeo je da bude prilično težak za vreme obroka i uvek je želeo da ostane zauvek u kadi – a nisam htela da budem neumoljiva kad sam tako malo vremena mogla da provodim samo s njim. Ali ono što je čudesno jeste to što sam od njega dobila sasvim drugačiju reakciju nego do tada. Odjednom je počeo da reaguje normalno na mene i bio je srećan i opušten (sem kad je trebalo da izađe iz kade, naravno).
Od tog dana promenili smo sistem i pobrinuli se za to da tokom ograničenog vremena koje sam mogla nasamo da provodim sa starijim sinom obavljam s njim rutinske aktivnosti, a ne neke „posebne“. Drugim rečima, prestali smo da provodimo „kvalitetno zajedničko vreme“ i, umesto toga, počeli smo zajedno da provodimo stvarno vreme.

I šta je, zapravo, kvalitet…

Ono što je moj sin očekivao od mene nije bilo vreme provedeno u igri. Hoću da kažem da je sve to u redu, ali, iskreno, to je mogao da dobije od bilo koga. U jaslicama, od bake, od raznih posetilaca koji su u velikom broju dolazili kako bi videli bebu – i koji bi veoma brzo otkrili da je ona ista kao i bilo koja druga beba – a mnogo su se bolje zabavljali sa starijim dečakom. I, naravno, to je mogao da dobije od tate, koji se s njim i igrao i obavljao rutinske aktivnosti.

“Tome služe roditelji u njihovim očima i zato je to važno. Oblačiti ih, hraniti ih, stavljati ih u krevet. To je ono što je bitno i to je vreme koje morate provoditi s decom.”

Ono što je moj stariji sin želeo da dobije od mene jeste sigurnost. To je, naravno, bilo naročito važno kada se u našem domu pojavila beba, ali je to ono što deca žele od roditelja u svako doba. A šta je to što im uliva sigurnost? Postojanost, rutina i ograničenja, kao što smo mogli da vidimo u prvom poglavlju. Bilo je suštinski važno za njega, kao i za svu decu, da provodim vreme s njim uspostavljajući i održavajući sve to.
To ne možete postići odlaskom u zoološki vrt ili neplanirano se igrajući žmurke u dvorištu. Gde je tu postojanost? Gde je rutina? Kako biste dali deci ono što ona žele, morate da radite dosadne rutinske stvari. Tome služe roditelji u njihovim očima i zato je to važno. Oblačiti ih, hraniti ih, stavljati ih u krevet. To je ono što je bitno i to je vreme koje morate provoditi s decom.

Održavanje ograničenja

Nije samo rutina ono što je važno kod ovih aktivnosti. To su takođe trenuci kada će dete verovatno pokušati da pređe granicu. Zato to znači da ga morate disciplinovati i držati se pravila. Deca, naravno, već dobro znaju pravila jer se ona odnose na aktivnosti koje svakodnevno ponavljaju. Ne oblači gaćice preko pantalona. Nemoj dati svoj doručak psu. Ne sipaj penu za kupanje u slivnik. Ali deci treba iznova i iznova ponavljati sve to. Ponekad im je potrebno da tako nešto urade samo kako bi se uverila da su pravila još tu i da ih čine sigurnim.
Izraz kvalitetno vreme podrazumeva da je najbolje moguće vreme koje možete da provedete s decom slobodno vreme, dok skakućete po poljima maka ili se igrate minijaturnim vozovima. To je u velikoj meri pogrešno viđenje, čak i štetno. Slobodno vreme je odlično kao bonus, ali je to sve. Najbolje što možete da uradite za svoju decu sa ograničenim vremenom jeste da to vreme provodite u obavljanju dosadnih, rutinskih svakodnevnih aktivnosti. To je dosadno jer se ponavlja svakog bogovetnog dana, ali je zapravo zadivljujuće jer je to zaista vreme kada upoznajete svoju decu i činite čvršćom svoju vezu s njima.
Vašoj deci nije potreban roditelj za zabavne, uzbudljive aktivnosti. Ali samo će ih roditelj i dalje mnogo voleti posle svakodnevne dvadesetominutne borbe da ih uvuče u kadu i okupa. Potrebno im je da vide da ste vi oni koji su za njih uvek tu – i kada je teško, i kada je zabavno.

“Vašoj deci nije potreban roditelj za zabavne, uzbudljive aktivnosti. Ali samo će ih roditelj i dalje mnogo voleti posle svakodnevne dvadesetominutne borbe da ih uvuče u kadu i okupa.”

Znam mnoge roditelje koji s decom provode ograničeno vreme, naročito tokom radne nedelje. I primetila sam da oni koji to vreme provode obavljajući s decom rutinske aktivnosti imaju mnogo bliži odnos s njima od onih koji jurcaju i zabavljaju se s decom, a onda ih prepuste partneru da ih nahrani ili smesti u krevet.
Ne kažem da nikad ne treba da se igrate s decom ili da ih vodite na bazen. Naravno da treba tako nešto da radite kada možete. Ali to je slobodno vreme – ne kvalitetno vreme – i to je bonus, a ne osnovna potreba. Potrudite se da rutina bude što zabavnija što češće možete i bićete mnogo bolji roditelj nego ako pobrkate ove prioritete.

A to važi i za „moje vreme“

Izgleda takođe da postoji još jedna pogrešna ideja u vezi s vremenom – a to je ideja da roditelji imaju neotuđivo pravo na nešto što nazivaju svojim vremenom. Zapravo je to vrlo jednostavno: ako želite da budete dobar roditelj, vaše dete mora da vam bude važnije u životu od vas samih. To je dolazilo sasvim prirodno našim roditeljima, dekama i bakama (bar ženama); da ste im ponudili slobodnih nedelju dana da se odmore ili slobodno popodne samo za njih svake srede, odbili bi vašu ponudu. Njihovo mesto bilo je uz decu.
U današnje vreme neki roditelji idu na odmor na ona mesta na kojima će se neko drugi čitavog dana brinuti o deci tako da oni mogu da se bave sobom. To izgleda strašno tužno; mala deca očajnički žude za društvom roditelja na odmoru. Najbolji roditelji žele da provode vreme s decom jer je to mnogo zabavnije od bilo čega drugog što bi mogli da rade.

“Izgleda takođe da postoji još jedna pogrešna ideja u vezi s vremenom – a to je ideja da roditelji imaju neotuđivo pravo na nešto što nazivaju svojim vremenom.”

Ne želim da kažem da nikad ne treba da budete sami ili s partnerom. Ako ostavite decu u vrtiću jednog jutra tokom odmora od nedelju dana i njima to ne smeta, onda je to u redu. Ali moje vreme (i sam taj izraz pokazuje o kakvoj se sebičnoj ideji tu radi) jeste bonus koji ćete dobiti nekog dobrog dana kada su deca u krevetu, ili kad krenu u školu (ako ne radite puno radno vreme), ili vikendom ako imate partnera koji će vas osloboditi i odmeniti na nekoliko sati.
Kada odlučite da imate decu, odričete se prava na svoje vreme. Ne vredi da objašnjavate detetu da ne može da ide na balet jer se termin poklapa s vašim časovima joge ili da ga vi i partner ostavljate s prijateljima ili rođacima na nekoliko dana jer želite da idete na kraći romantični odmor.
Naravno da možete da unajmite bebisiterku i ponekad izađete i naravno da možete da kažete: „Sad ću to da ti uradim; samo da prvo na brzinu popijem čaj i malo se odmorim.“ Ne treba da budete rob svoje dece. Ali, u suštini, bez obzira na to da li morate da nađete kompromis za svoj hobi, posao, odmor ili slobodno vreme – potrebe dece važnije su od vaših potreba.
Na kraju krajeva, kad dobro razmislite, ako se ne budete tako ponašali, poslaćete deci jasan signal da je ispravno živeti tako što ćemo sebe pretpostavljati svima ostalima, uključujući i najbliže i najmilije. To ih zapravo neće usrećiti i to nisu vrednosti koje želimo da im prenesemo (kao što smo videli u trećem poglavlju).

Provođenje vremena na najbolji mogući način

Dobro, znači da smo odustali od ideja o kvalitetnom vremenu i mom vremenu. To slobodno vreme sjajno je kada ga dobijete – s decom ili sami – ali ono nije prioritet. Ali koliko bi vremena trebalo da provodite u igri s decom i šta bi tad trebalo da radite?
Ovde su u prednosti oni koji imaju više dece. Naravno, morate da izađete na kraj sa svim čarkama i bitkama, ali, uopšteno govoreći, vaša deca će se sama zabavljati, sem onda kada ćete morati da izigravate sudiju u njihovim svađama.
Ako imate samo jedno dete (ili više dece, ali s tolikom razlikom u godinama da ne mogu zajedno da se igraju), svaki put kada ono želi društvo u igri, vi ste to društvo. Ako želi da igra bilo koju igru kartama, izuzev pasijansa, vi morate da je igrate s njim. Ako želi da se neko pravi da je tigar ili da mu pomogne da napravi sklonište, opet ste to vi.
Zapravo je mnogo bolje za vaše dete da se igra s drugom decom. Naravno da je deci potrebno da provode vreme s vama, ali sva deca treba da provode dovoljno vremena s roditeljima u okviru svakodnevnog porodičnog života – to su odlasci u krevet, vreme obroka, odmor, vožnja do škole i sve ostalo. Igranje najbolje ide s drugom decom.

“Ma koliko se vi trudili, kada deca pređu granicu od otprilike osamnaest meseci starosti, jednostavno ne možete da im pružite sve ono što im je potrebno onako kako to može neko drugo dete.”

Ma koliko se vi trudili, kada deca pređu granicu od otprilike osamnaest meseci starosti, jednostavno ne možete da im pružite sve ono što im je potrebno onako kako to može neko drugo dete. Čak i ako uspete da se oduprete nagonu da vodite njihovu igru onako kako vi smatrate da treba (što malo odraslih zapravo može), jednostavno im nećete pružiti priliku da kroz igru nauče nešto o društvenim odnosima. Deca moraju naučiti da dele s drugima ono što imaju, da nadvladavaju razlike, slušaju ideje drugih, odupru se porivu da budu glavna, kao i mnoge druge socijalne veštine. Tu im vi ne možete pomoći. Ili ćete kapitulirati zato što, iskreno, vama nije stalo do toga ko drži plavu, a ko zelenu bojicu, ili ćete, zato što ste stariji i zato što ste vi roditelj, reći detetu kako nešto treba da izgleda. Čak i ako pokušate da zajedno donosite odluke, vi ćete biti razumni i racionalni na način na koji to druga deca ne mogu da budu.
Pametni roditelji jedinaca staraju se o tome da njihovo dete provodi što više vremena s drugom decom. Upisuju decu u igraonice i jaslice, pozivaju drugove iz škole da dođu u goste i puštaju da i deca iz komšiluka svraćaju što češće.
Ako imate više dece, onda je dobra ideja da se što više držite po strani. Deca će vam dati do znanja ako ste im potrebni, ali zapravo nikad nećete moći da budete tako uverljivo čudovište kao njihov brat i uvek će morati da vam objašnjavaju pravila jer zapravo ne znate predistoriju priče. I zato će uvek pre hteti da se igraju s bratom ili sestrom. Ne baš sve vreme, ali veći deo vremena. I to je dobro. I zato se ne osećajte krivim što perete sudove ili popravljate polomljen prozor dok se ona igraju.

Dobro se usredsredite

Ponekad će deca, međutim, želeti da provedu vreme radeći nešto s vama (a i vi ćete to želeti). I tu pravi život postaje tako iritantan. Vaše dete želi da mu se pridružite u igri ili je potrebno da mu nešto pokažete ili mu pomognete. Vi, međutim, morate da obavite milion poslova pre nego što ono ode na počinak. To je vreme kada decu slušamo samo s polovinom pažnje: „Hmm? E pa to je lepo, dušo…“, ili kada postajemo razdražljivi: „Da, znam da ti je potrebna pomoć, ali pogledaj koliko samo sudova moram da operem. A i kuhinjski sto je sav prljav – zahvaljujući tebi.“
Je li vam poznat ovaj scenario? Naravno da jeste. Vaše dete mora da shvati da ima dana kada je posla koji treba da obavite više nego vremena kojim raspolažete. Ponekad jednostavno nemate vremena ni za šta drugo nego da mu pružite površnu pomoć.
Ali šta je sa svim onim jutrima, popodnevima i večerima kada ste pomalo pod stresom i kada ne možete da se koncentrišete ni na decu ni na kućne poslove? Deca očekuju od vas da im se u potpunosti posvetite i očigledno imaju nameru da to traže dok ne bude po njihovom, a vi biste voleli da im to pružite, ali ako ne počnete da spremate večeru, ona neće biti gotova do vremena za odlazak u krevet.

“Vaše dete mora da shvati da ima dana kada je posla koji treba da obavite više nego vremena kojim raspolažete. Ponekad jednostavno nemate vremena ni za šta drugo nego da mu pružite površnu pomoć.”

Odgovor na ovo jeste da se u potpunosti usredsredite samo na jedno, a onda na drugo. Zapravo – da budem određenija – morate se prvo usredsrediti na kućne poslove i objasniti detetu: „Ako me pustiš na miru dok ne stavim jelo u rernu, moći ću da ti posvetim čitavih dvadeset minuta pre nego što budem morala da sredim kuhinju. Ali ako me budeš i dalje gnjavila, sve će duže trajati i onda neću na kraju imati dvadeset minuta za tebe.“ Morate to tako da uradite jer ne postoji garancija da će vas dete kasnije ostaviti na miru ako prvo njemu date njegovih dvadeset minuta. Ovako će svako imati koristi, a vi ćete osećati mnogo manji stres. Možda vam odlično ide od ruke da obavljate više poslova u isto vreme, ali to ne mora da znači da u tome i uživate. I zato prvo uradite jedno, a onda drugo.
Dete želi vašu pažnju (sem ako mu nešto drugo ne privuče pažnju, a onda će istog trena zaboraviti na vas). To se ne menja od vremena kada su vaša deca sasvim mala do trenutka kada treba da odu od vas. Ali bi ona želela vašu punu pažnju ako je to moguće (iako je i delimična pažnja bolja od nikakve) i zato iz iskustva znam da će gotovo uvek pristati na ovako nešto. Drugi uslov je, naravno, da se vi držite pogodbe, inače vam sledećeg puta neće verovati. I zato im nemojte posvetiti obećano vreme ako vas budu gnjavila, čak i ako otkrijete da biste bez problema mogli da im posvetite tih dvadeset minuta. A ako vas ostave na miru, dajte im tih dvadeset minuta čak i ako kasnite sa svim ostalim poslovima.

Deljenje pažnje

Pa, sve je ovo zvučalo prilično lako. Ali, čekajte, šta se to događa? Sem hoće da mu pomognete da izvuče bicikl koji se nalazi ispod gomile kutija u garaži, a Tili je potrebna pomoć oko domaćeg zadatka. A vi imate vremena samo za jedno od njih. Šta ćete da uradite?
Čujte, nemam odgovor. Samo mogu da vam kažem da je na duge staze dobro za vašu decu da nauče da dele vašu pažnju sve dok im je vi poklanjate na način koji je fer. Na kraju krajeva, moraju da dele pažnju svojih prijatelja. Ako i sama budu imala dece kad odrastu, moraće da dele svoju pažnju između dece i partnera. Zato to što se dešava nije loše i vaša deca mogu na to da se naviknu. Vaše pitanje je: Kako to da uradite?

“Na duge staze dobro za vašu decu da nauče da dele vašu pažnju sve dok im je vi poklanjate na način koji je fer. Na kraju krajeva, moraju da dele pažnju svojih prijatelja. Ako i sama budu imala dece kad odrastu, moraće da dele svoju pažnju između dece i partnera.”

Sve situacije međusobno su različite, ali postoje neke opšte smernice koje mogu da vam pomognu kako biste bili sigurni da nijedno od vaše dece neće odrasti misleći da je dobilo manje vas nego njegova braća i sestre:

• Važno je da izgleda da ste fer (bez obzira na to da li sa svakim detetom provodite isto vreme).
• Neki zahtevi zapravo su vapaji za pažnjom, dok su drugi zaista praktične prirode. Možda bi Tili mogla da pomogne Semu da izvuče bicikl dok ste vi zauzeti, a onda ćete vi iskoristiti svojih dragocenih nekoliko slobodnih trenutaka da pomognete Tili oko domaćeg. Ili je Sem zapravo želeo vas, a ne pomoć oko bicikla? Ako zastanete i razmislite o tome, moći ćete da nađete odgovor. Ako dete traži vašu pomoć u vezi s nečim što savršeno dobro može da uradi i samo, bez vaše pomoći, izvesno je da želi pažnju. Ako se radi o nečem što ne može samo da uradi, možda mu je jednostavno potrebna pomoć (a to samim tim ne mora biti baš vaša pomoć).
• Možda im je oboma zapravo potrebna pomoć, ali i dalje nemate vremena za oboje. U tom slučaju, razmislite o tome šta je važnije. Ako domaći mora da se uradi, a Sem ne mora da izvadi bicikl, mislim da je bolje pomoći Tili.
• Pobrinite se da shvate zašto ste se odlučili za dete za koje ste se odlučili. Od ključne je važnosti da deca znaju kako to nije zato što Tili volite više nego Sema. Tako ste odlučili samo zato što Tili mora da uradi domaći zadatak za naredni dan. Podsetite Sema na to koliko ste se mučili oko njegovog domaćeg iz istorije prethodnog vikenda.
• Izuzev kod problema koji se hitno moraju rešiti, pokušajte da pri deljenju svoje pažnje budete što je više moguće fer.
• Zapamtite da je nekoj deci pažnja potrebnija nego drugoj. Ako procenjujete šta je fer na osnovu potreba, pravi način na koji ćete biti fer ne mora da znači da ćete svakom detetu posvetiti isto vreme.

Ako imate dvoje dece i partnera koji dosta vremena provodi kod kuće, možda nećete tako često imati ovakav problem, jer će partner moći da se posvetijednom detetu, a vi drugom. Potrudite se da ne bude uvek tata taj koji pomaže velikom detetu, a mama malom, ili nešto slično tome.
Ako, međutim, imate više od dvoje dece ili ste samohrani roditelj s više dece, takav problem često će se pojavljivati. Isto tako će biti i ako vaš partner provodi mnogo vremena na poslu ili putovanjima i ostavlja vas same s decom. Ali zapamtite da će vaša deca to onda smatrati normalnim i neće očekivati da imaju vašu nepodeljenu pažnju tokom dužeg perioda previše često (izuzev, možda, kada se spremaju za spavanje). Verovatno su morala da dele vašu pažnju otkad znaju za sebe.

Ne verujte u sladunjave fantazije i mitove

Postoji popularan sladunjavi mit koji će garantovano izazvati osećanje krivice kod gotovo svakog roditelja, a to je ono što se prikazuje u raznim reklamama, na primer za hranu. Roditelji iz takvih reklama provode sate smejuljeći se i srećno se igrajući s decom. Peku kolače, mažu brašnom vrhove dečjih nosića i skakuću po kuhinji dok čekaju da se kolači ispeku, a onda ukusne kolače prekrivaju prelepom glazurom u roze i beloj boji.
To je u redu – samo što to niste vi. Zapravo, niko ne radi tako nešto. Reč je o mitu. Nešto slično tome dešava se samo povremeno, možda jednom ili dvaput godišnje u najboljem slučaju – i to se događa onim roditeljima koji imaju slobodnog vremena. Ako ste samohrani roditelj s punim radnim vremenom, rekla bih da vam dobro ide ako uspete da tako nešto uradite makar jednom tokom čitavog detinjstva svoje dece. Možda ćete povremeno moći da dostignete tu nirvanu i ona će trajati jedno pet minuta, sve dok se deca ne posvađaju oko toga ko će da oliže varjaču. Ali ona neće trajati tokom sveg vremena koje je potrebno da se spremi, ispeče i premaže kolač.
Ako će se tako nešto uopšte desiti, postoje neki uslovi koje morate da ispunite. Ako to ne možete, ne očekujte previše. Očekujte stres i svađe i samo se nadajte da ih možete svesti na najmanju meru. Evo uslova koje treba ispuniti kako biste uopšte imali šansu da doživite jedno poslepodne u roditeljskoj zemlji snova:

• Morate imati mnogo više vremena nego što možete i da zamislite da vam treba.
• Ne smete da se brinete oko toga da li će kolači moći da se jedu ili kako će izgledati.
• Ne bi, zapravo, uopšte trebalo da vam bude stalo do toga da napravite kolače.
• Morate u potpunosti da se pomirite s tim da ćete sve to kasnije počistiti i oprati, najverovatnije sami.
• Pri obavljanju većine aktivnosti, uključujući kuvanje, u datom trenutku možete da imate samo jedno dete uz sebe.

Ovaj niz uslova nije moguće ispuniti često i zbog toga se većina ovakvih aktivnosti završava razočarenjem. Moja dobra prijateljica nedavno mi je ispričala kako je bila frustrirana zbog popodneva koje je provela sa svojim blizancima pokušavajući da opere polovne lego-kocke. Objasnila mi je da je njen problem bio u tome što je želela da se aktivnost završi tako što će lego-kocke biti čiste, ali njeni dvogodišnjaci nisu tako mislili. Zaključila je da je trebalo njima da dâ nekoliko kocaka da ih „peru“, a da ona onda na miru sama opere sve ostale.
I tu je pogodila suštinu: njena očekivanja i očekivanja njene dece bila su potpuno različita. Ono što je ona želela od te aktivnosti bilo je sasvim drugačije od onoga što su deca želela. I tu je ključ svega. Kao prvoklasan roditelj, učinila je pravu stvar i prepustila se njihovoj želji – i kasnije sama propisno oprala lego-kocke.

“Osnovna potreba vaše dece jeste to da im poklonite pažnju i da tada ne budete nervozni. Sve će zato mnogo bolje funkcionisati ako pođete od toga da kolači neće moći da se jedu ili da će lego-kocke biti prljavije nego kada ste počeli da ih perete.”

U stvari, sve dok vaša deca dobijaju od aktivnosti ono što žele, vi činite ono najbolje za njih. Možda ne dostižete tu (nedostižnu) fantaziju savršenog roditeljstva, ali poklanjate deci pažnju, što su ona zapravo i želela, i puštate ih da ona vode aktivnost.
Osnovna potreba vaše dece jeste to da im poklonite pažnju i da tada ne budete nervozni. Sve će zato mnogo bolje funkcionisati ako pođete od toga da kolači neće moći da se jedu ili da će lego-kocke biti prljavije nego kada ste počeli da ih perete. Kada to shvatite, i dalje ćete se nervirati zbog vode ili brašna koje će završiti na podu, i – dođavola – moraćete da obučete druge pantalone, i deca će se verovatno na kraju ipak sporečkati, ali jednostavno uživajte u trenutku i ne očekujte da će on trajati do samog glaziranja kolača.
I još nešto – ako zaista želite da ispečete kolače, uradite to kada deca nisu u blizini.

Vreme i pažnja

Vreme koje provodite s decom i pažnja koju im poklanjate nisu jedno isto, ali su međusobno povezani. Ponekad je teško podeliti vreme na ono koje treba posvetiti deci i ono koje vam je potrebno za sve drugo. Niko od nas ne radi to uvek valjano.
Neka vam cilj bude da deci posvećujete pravo vreme, a ne „kvalitetno“ vreme, i da im pružate punu pažnju kad to možete, čak i ako to znači da će biti perioda bez pažnje (sem ako je reč o nečem hitnom) dok ne završite sve ostalo. I mislite na to šta deca žele od zajedničkih aktivnosti za koje imate vremena; nemojte pokušavati da dostignete nešto što se neće dogoditi i što deci ionako nije bitno.

Odlomak iz knjige “10 najvažnijih stvari koje možete da učinite za svoju decu” Roni Džej (Kreativni centar, 2010)

Šta je ono što je najvažnije za odgajanje srećne, zdrave i uravnotežene dece? Knjiga “10 najvažnijih stvari koje možete da učinite za svoju decu” daje odgovor na to ključno pitanje, kao i na mnoga druga, uključujući i sledeća: Šta je ono najvažnije što svakako moramo da uradimo? Kako da na najbolji mogući način provedemo vreme sa svojom decom? Šta je ono najznačajnije čemu možemo da naučimo decu, a što će imati najveći pozitivan uticaj na njihov život?

U ovoj knjizi nalazi se niz dragocenih saveta koji će deci omogućiti da imaju srećno detinjstvo i da budu pripremljena za ispunjen život odrasle osobe, a roditeljima će olakšati život.

Kako likovne aktivnosti utiču na rani razvoj deteta

Stvar izbora

Odgajamo li danas nesposobnu decu?

Zašto žene ne mogu imati sve?

Mama i tata, ja nisam kriva što je vama loše!

„Mama i tata, ja nisam kriva za to što je vama tako… Nisam kriva što vi tako živite… tako jedno s drugim komunicirate… Nisam kriva što nemate hrabrosti i odlučnosti...

Nama niko nije govorio ”Volim te”

Piše: Angelina Radulović   Nama niko nije govorio ”Volim te”. Nisi mogao isterati lako tu rečenicu iz naših naoko težački grubih roditelja. Njihove su reči bile skupe. Pohvale još skuplje....

“Jesu li vam rekli da su me tukli da crtam jer mama radi u … i čuva mi radno mesto?!”

Inspirisana provalom malograđanštine i arogancije, ilustrovaću naše duboke probleme jednim iskustvom. Dovoljno je staro, pre više od 6-7 godina, pa mogu o tome u kružoku javnosti. Imadoh učenika, visok lep...

Pitanja koje možete postaviti sebi i svojoj deci, ukoliko vas ovih dana preplavljuje strah

Prvo, razumljivo je što ste uplašeni. Ovaj strašni događaj poljuljao je naša uverenja o sigurnosti i o ljudskoj prirodi. Deluje kao da više ništa nije isto. Međutim, normalno je i da želite...