Žao mi je, deco – nikada vas neću „pustiti” da me pobedite

Kada moja supruga i ja igramo sa decom društvene igre, sport, karte ili školice, nikada ih ne puštamo da pobede. Nikada nismo. Da, znam, užasni smo roditelji, zar ne?

Piše: Bo Kofron

Upravo sam proveo nekoliko večeri pobeđujući svoju ćerku u igri Kanali i merdevine. Dobro, bila je to samo igra, ali bila je to žestoka borba iz koje sam izlazio kao pobednik. Možda vam zvuči kao da sam uživao u tome, ali hajte molim vas, to su Kanali i merdevine – ni jedan odrastao čovek ne uživa u ovoj igri! No, jako mi mi je bitno ko pobeđuje, a ko gubi. Zapravo, kada moja supruga i ja igramo sa decom društvene igre, sport, karte ili školice, nikada ih ne puštamo da pobede. Nikada nismo. Da, znam, užasni smo roditelji, zar ne?

Slušajte, ne vadimo sve trikove iz rukava niti koristimo neke velemajstorske strategije da ih uništimo. Na kraju igre, ne ustajem i ne plešem pobednički ples ili im nabijam na nos da su izgubili. Ponekad i oni pobede, i to je onda zabava za sve. Stvar je u tome što igre nisu uvek samo zabava. Nekada nas uče i o životu.

Koja sorta užasno nametljivih roditelja bi ovo uradila? Mi smo ona vrsta roditelja koja voli svoju decu i koja zapravo želi da ih, kroz odrastanje, nešto nauči o pobedi i porazu.

U nekom trenutku, naša kultura je došla do zaključka da naša deca moraju da pobede u svemu. Svaki učesnik dobija trofej, a u školskim sveskama se više ne ispravlja crvenom hemijskom. Pa, žao mi je, deco – to ne prolazi u našoj kući, i mi vas nikada nećemo „pustiti” da nas pobedite.

U svojoj neverovatno pronicljivoj knjizi, O, mesta na koja ćeš ići! Dr Sius ima nekoliko redova koji su se urezali u moj roditeljski misaoni proces. Dobri doktor kaže:

Gde god da poletiš, bićeš bolji od najboljih,
Gde god da kreneš, bićeš iznad svih.
Osim kada to ne budeš
Pošto, ponekad, nećeš da uspeš.

Kao roditelji, zaboravljamo na ovo. Štitimo svoju decu od nezadovoljstava i gubitaka u životu. Ponekad zato što ih volimo toliko da nikada ne želimo da iskuse poraz. Ponekad zato što je naš identitet povezan sa njihovim pobedama, i zato što je naš ego taj koji stoji na putu. Šta god da je u pitanju, ne pomaže deci.

Sećam se kada sam igrao bejzbol u maloj ligi, kako sam gledao nekoliko članova mog tima dok su osvajali trofeje na kraju sezone. Toliko sam i ja želeo jedan, da me je to motivisalo da budem bolji. Vežbao sam mnogo i onda sam, jednog dana, mogao i sam da osvojim taj trofej. Ako bi svako, nezavisno od uspeha, dobio po jedan, da li bi im to umanjilo vrednost? Svakako. Želim da moja deca dožive tu glad koja ih vodi da daju sve od sebe i budu najbolji i želim da osete ushićenje kada nešto osvoje. Isto želim da znaju kako je to osećati se poniženo, jer je neko bolji od tebe. Zato što uvek ima nekog ko je bolji. Samo je pitanje vremena kada će se ta osoba pojaviti.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana

Tagovi :društvene igre, igra, neuspeh, roditeljstvo, sport, takmičenje

Slični članci koji vas mogu zanimati:

Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO

Pet stvari na koje treba da mislite kad se obraćate detetu

Ne mogu napolje, moram na solfeđo: Mama mi je nametnula 1001 obavezu i nisam imala normalno detinjstvo, krivim je i dan-danas za to

"Ne mogu da se igram danas posle škole jer onda idem na solfeđo... Ne mogu ni posle toga, jer radim domaći, a onda sam na folkloru... Ne mogu ni sutra tad...