Jednu od brojnih lekcija koje se nižu od Lolinog rođenja, dobila sam upravo u bolnici, drugi dan po njenom rođenju. Ljubazna, ali malo hladnija sestra donela mi je smotuljak manji od vekne hleba i dala mi je u ruke. Dok je izlazila ja sam je pitala:
“A da li će joj proći ove bele flekice po nosu?”
A ona mi je odgovorila:
“Zar je stvarno to jedino što si videla na njoj?”
Ne znam prođe li sedam dana u komadu da se ne setim tog razgovora. Zato što toliko često na ljudima primećujemo samo ono loše. Mi, žene, pogotovo. Teške smo na “lepa si” kao da imamo ograničen broj korišćenja tog komplimenta u toku života, pa štedimo.
Ili je “vidi kakva joj je kosa”, iako je sve drugo prelepo, ili je preusko, prekratko, staro, novo, kičasto, klempavo, nosato, prešminkano, nenašminkano, debelo, premršavo. Tome smo posebno sklone kad vidimo lepu ženu. Tako mali broj žena neće po automatizmu tražiti manu. Bar podsvesno.
To se primenjuje i na decu. Ovih dana završavamo s epizodom “prva temperatura” koja kao zaplet ima osip kojim je virus odlučio da kaže zbogom njenom malom organizmu. Ovih dana Lolu zovem tačkica, jer joj je koža prekrivena crvenim flekicama. A nisu boginje. Izlazile smo napolje nekoliko puta i pri susretu s drugim ljudima nesvjesno odmah objasnim zašto ima tačkice, jer se ljudi zagledaju. Ista je situacija sa rodinim ugrizom na potiljku njene, male, tršave glave. Ne znam koliko ljudi me pitalo “A hoće li to proći?” Šta i da ne prođe?
