I sad premotajte film i razmislite kako kad naiđete na osobu (koje god ona dobi i veličine bila) buljite u njen nedostatak. Ili ako ne buljite, onda tako očigledno pokušavate da ne buljite, da je to još gore.
Zar smo stvarno postali nesposobni da prvo vidimo lepo, a da nedostatak (mada ne znam zašto se išta zove nedostatak) uklopimo u lepu sliku o osobi? Ovo ja pitam i sebe.
Godinama sam se borila s svojim problemom zvanim “klempave uši”. Moja bivša majka nekoliko puta je, u mom pubertetu, spomenula da sam klempava kao Dambo i od tad ja kosu bez trake nisam vezala sigurno 5-6 godina. Taj dan kad sam ja izašla na ulicu zavezane kose bez trake, evo sad ga se sjećam, imala sam osećaj da SVI gledaju u moje uši. Danas su te moje uši (koje nisu uopšte tako Dambo klempave :D), moje visoko čelo i te iz konteksta izvučene sitnice mog fizičkog izgleda, samo deo mene cele. Valjda trebaju godine da sebe prihvatiš. A sve zato što sam jednom davno primećena kroz prizmu nedostatka.
Sledeći put kad vidite bucku lepu na sto načina, nemojte da pomislite “smršaj, sendviča ti”, već pomislite “baš je lepa”. Ili kad sretnete dete sa hemangiomom, flekicama ili nečim sličnim što ga izdvaja iz mase, ne gledajte ga kroz prizmu toga, već kroz ono lepo što ima, a sigurno ima. Evo, obećavam da ja hoću.
Izvor: Krempituška
