Uspavljujem ih jer između posla, škole, veša, sudova, ručkova, retko stižemo da budemo skupa i uhvatimo te posebne momente tišine i bliskosti…
Ako bih morala da saberem koliko sam vremena provela ležeći pored svoje dece i čekajući da konačno zaspe, verovatno bih došla do cifre od više hiljada sati. Ponekad, to uspavljivanje ide sasvim glatko, baš onako kao što zamišljate roditeljstvo pre nego što dobijete decu – kupanje, čitanje priče, meda, zagrljaj i dete je za pet minuta već zaspalo. Ali, kao što rekoh – PONEKAD.
Mnogo češće se uspavljivanje pretvori u beskonačan broj pitanja, odlazaka u vece, pa još jednu čašu vode, pa još jednu priču… I sve tako dok ne zaspi, dok ne zaspi mama sama. Neverovatno je koliko dugo deca mogu biti budna kad legnu iako su pre toga potrošila i poslednji atom energije svojih roditelja.
I, kad se konačno umiri, počinjete da osluškujete ritam disanja da biste zaključili da li konačno spava. Dobro je, zaspala je. E sad još da se nekako teleportujete iz sobe, bez ikakve buke. Ali ne, krevet će zaškripati, zapećete za igračku ili će dete osetiti da ga ostavljate, prenuti se i tražiti vas nazad. I sve ispočetka. A trebalo je još toliko toga uraditi dok deca spavaju.
Priznajem da me to ponekad iznervira i da se brecnem na nju: „Ako ti se spava, spavaj! Ne maltretiraj me!” Kako se samo pokajem čim izgovorim te reči…
Znam da će vam svi reći da je spavanje s decom loša navika, da je loše za brak, za njih, da moraju da nauče sami da se uspavaju. Ali ne dozvolite da vas ubede da će vaša deca biti nesigurne maze zbog toga. Jer neće. A znate li zašto? Pa prilično je logično. Ako im pružite ljubav i sigurnost, kako onda može iko da kaže da će ih to učiniti nesigurnim? Kako će to što ste legli pored svog deteta jer vas je zatražilo, zaboga, na bilo koji način biti nešto loše?
Kad naši prijatelji čija deca bez pogovora sama odlaze u krevet čuju da ih mi svake večeri uspavljujemo, nastane ona neprijtna tišina tokom koje znate da misle da ste potpuno omanuli kao roditelji.
Na početku mi je to smetalo. Sad sam shvatila važnu stvar. Nismo mi ti koji gubimo. Oni su. Gube tih deset ili dvadeset minuta bliskosti koja se ne može dobiti nikako drugačije osim kad zajedno legnete, zagrlite se i gledate svoje dete kako bezbrižno tone u san. Zato ja i dalje uspavljujem svoju decu.
Uspavljujem svoju decu jer vidim i osećam da tih 20 minuta njima toliko mnogo znači.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Odlični saveti za roditelje čija se deca bude tokom noći
Čak 48 posto dece mlađe od tri godine i dalje se budi tokom noći, to dovodi do hroničnog nedostatka sna i za dete, ali i za roditelje. Pročitajte savete koji...
Roditelji TREBA da puste decu da osete neuspeh
Pre trinaest godina, kada sam bila nova, mlada i neiskusna profesorka, morala sam da pozovem majku jednog učenika da bih je obavestila da ću započeti disciplinski postupak protiv njene ćerke...
Od pregovora do dogovora – dogovor kuću gradi
Veći deo naše svakodnevne komunikacije se zapravo svodi na pregovaranje. Svako pregovaranje treba da nas dovede do dogovora, a...
Majkama male dece: Dragoceni saveti majke troje dvadesetogodišnjaka
Počev od ove nedelje, ja sam majka dvadesetogodišnjaka. Ovo je ujedno i nedelja, kada taj dvadesetogodišnjak odlazi na studije u inostranstvo. Kao i onda kada je prvi put otputovao bez...
Nema komentara.