Zašto je dovoljno biti „samo mama”

Nekako se u ovom našem ludom svetu kao najvažnije nameću stvari koje treba posedovati, mesta koja treba posetiti, snovi koje treba ostvariti.

Ovde pričam o tome kako je to, jednostavno, biti mama.

Pričam kako je to ustati ujutru, umiti se, pogledati u ogledalo da li je sve na svom mestu, uzdahnuti, oprati zube (možda), uzeti dete u naručje, poljubiti ga u čelo, zaputiti se u kuhinju i onom slobodnom rukom pripremiti doručak, pokupiti sudove od sinoć, skuvati kafu.

Nema tu nekog glamura.

To si samo ti. Ti kako daješ sebe. Minut za minutom, sat za satom, dan za danom, a dani se nižu i kreiraju tvoj život. Divan život ispunjen zadovoljstvima koje može osetiti jedino neko ko je „samo mama”.

Nekako se u ovom našem ludom svetu kao najvažnije nameću stvari koje treba posedovati, mesta koja treba posetiti, snovi koje treba ostvariti. Lepota toga što je neko „samo mama” prestaje da bude razlog za sreću, već za osećaj neispunjenosti, sramote i nesigurnosti.

Biti mama je dovoljno samo po sebi.

Kažem vam, dovoljno je.

Ponekad se fokusiramo na te „važne” stvari i one nam postaju sinonim za uspeh. Na školske projekte u kojima je naše dete dobilo najbolju ocenu. Na pokušaje da isplaniramo letovanja u Diznilend. A zaboravljamo na svakodnevne, sitne stvari; na komunikaciju za stolom, na igru u dvorištu, na priče za laku noć. Lestvica uspeha, radosti i sreće pomerena je toliko visoko da su male stvari, trenuci jedne „samo mame” izgubljeni.

A znate li šta je važno?

Ovo.

Pre neki dan moja petnaestogodišnja ćerka mi je prišla i rekla da joj nedostajem. Nedostajem? Zvuči malo neverovatno. Skoro smešno. Pa u poslednjih mesec dana smo ko zna koliko puta zajedno išle u bioskop, šoping, na jahanje… Podsetila sam je na to. Pogledala me je i rekla da nije na to mislila. Jednostavno joj nedostajem, da budem tu, tokom običnih dana.

Male stvari.

Da odvojim pola sata i s njima odigram „ne ljuti se čoveče” a da pri tome nijednom ne pogledam u telefon da bih proverila poslovni mejl. Svaki mejl može da sačeka pola sata. Deca ne mogu. Da ne brinem toliko zbog korpe pune prljavog veša i gomile koja čeka peglanje, već da budem srećna što imam porodicu koja je te gomile i napravila. Jednostavno, da budem TU. Da kuvamo zajedno. Da se smejemo. Da im dam sebe u potpunosti kroz te male stvari i trenutke koji zapravo i čine život.

Mamine stvari.

Stvari koje ne moraju da završe na Fejsbuku. Stvari koje su samo naše i koje na Instagramu ne bi ni razumeli.

Na Fejsbuku nikad neće videti kako stojiš u kupatilu svakog jutra i pokušavaš za tri minuta da obaviš kompletnu toaletu. Neće videti one među vama koje pokušavaju sve da izguraju same, bez ičije pomoći. Ne vide kako iz prodavnice idete s kesama u jednoj, a detetom u drugoj ruci. Ne vide kako do podneva barem deset puta izbrojiš do deset u sebi. Ne vide kako sa strepnjom gledate u novčanik i razmišljate kako ćete sa tim što je ostalo do prvog kupiti sve što je potrebno. Ne vide kako odlazite kod školskog direktora, kod pedijatra, kod mame najboljeg drugara na kafu iako vam se uopšte ne dopada.

Podeli tekst: