Zašto milenijalci i pripadnici generacije Z odbijaju da odrastu?

O fenomenu odbijanja da postanu odrasli i shvatanju života, ideologiji po kojoj žive i od čega „beže“ današnji mladi, pripadnici milenijalaca i generacije Z – govorio je Sem Vaknin, svetski poznati doktor psihologije iz Izraela, a deo govora objavljen je na portalu P.U.L.S.E zahvaljujući prevodu Bojana Viculina.

Kako postajete stariji, kontrast i diskrepancija između vaših vrednosti, verovanja i vaše lične istorije, i vrednosti, verovanja i lične istorije mlađih generacija rastu i stvaraju kognitivnu disonancu, ali i druge vrste disonance, e.g., aksiološku disonancu. Kako bi razrešili tu disonancu, stariji ljudi teže da obezvrede mlade, da obezvrede mlađe generacije.

Pročitaću vam jednu rečenicu, citiram: ‘Današnja omladina voli luksuz, ima loše manire i prezire autoritet.‘ Ovo zvuči kao nešto što je napisano pre dve godine, zar ne? Autor ove rečenice je Sokrat, koji je živeo u staroj Grčkoj pre otprilike 2500 godina. Tako da nema ničeg novog pod Suncem, stari zameraju mladima i odbacuju mlade, zavide im, postoji verovatno i element zavisti, naravno. Ali, ponekad je ponešto od kritike opravdano.

Da li bi trebalo da imamo loše mišljenje o mladima? Koliko opravdano bi ono bilo?

Mlađe generacije su, izgleda, otporne na odrastanje, ne žele da odrastu, ne žele da postanu odrasli, nemaju motivaciju, nemaju izdržljivost, kao ni radnu etiku. Zaista, nije sporno da je prelaz u odraslost danas mnogo haotičniji, i da je sama definicija odraslosti veoma nejasna.

Više nemamo one vrste faza ili prelaza u životu koji određuju odraslost. Mi to više nemamo, ljudi idu napred i nazad, prelaze iz detinje faze u fazu nalik odraslosti i zatim pređu natrag u detinju fazu života. Čini se kao da u postmodernom društvu svaki pojedinac može biti istovremeno dete i adolescent i odrasla osoba. Kao da su te faze u životu poput menija u restoranu i da svakog dana možete da izaberete da budete nešto drugo: danas ste odrastao, sutra možete biti i beba. Ta simultanost perioda u životnim fazama i prelazima, ili onome što je Gail Sheehy nazvala odlomcima života, ta simultanost je veoma nova.

Sam koncept odraslosti je pod sumnjom, postao je veoma neodređen i dvosmislen.

Tokom ljudske istorije, barem zabeležene istorije, i verovatno i pre toga, prelaz od faze A do faze B do faze C je bio rigidan i predodređen, uglavnom društveno predodređen i ireverzibilan. To nije današnja situacija. Tradicionalne odrasle uloge i odrasli poslovi i društvena kontrola koja je sa njima povezana, sada nisu zavisni od godina, čak ni od konteksta. Oni su zavisni od izbora – mi biramo da se ponašamo kao odrasli, biramo da usvojimo određene uloge i prihvatimo određene poslove. Ono što je implicitno u ovom izboru i procesu donošenja odluka je naša sposobnost da obrnemo kurs, da izaberemo da ne budemo odrasli, da se ne ponašamo kao odrasli, da ne preduzimamo određene poslove i uloge. Štaviše, svaka faza u ljudskom razvoju sada traje mnogo duže.

U prethodnih 50 godina smo naučili da ljudski mozak završava svoj razvoj izvan materice i da je za to potrebno 25 godina. Adolescenti nemaju potpuno razvijen mozak, naročito kada je reč o izvršnim funkcijama. Dakle, razvoj mozga se završava otprilike u 25. godini. Stoga je sama percepcija detinjstva i adolescencije produžena. Mi sada prihvatamo da je neko u uzrastu od 21. godine još uvek adolescent.

Znamo li uopšte šta predstavlja koncept odraslosti?

Pored tinejdžera, postoje takozvani tvinejdžeri (eng. Tweens), i tako je percepcija životnih perioda produžena. Prihvatamo da detinjstvo može da se završi sa 12. umesto sa 6. godina; da adolescencija može da se završi sa 25. umesto sa 18. godina. Sam koncept odraslosti je pod sumnjom, postao je veoma neodređen i dvosmislen.

Pročitajte i: Gen Alfa: Nazire se generacija koja će ubrzo preuzeti scenu

Tako da, ako ne možemo da se dogovorimo šta je odraslost i šta čini odraslog, kako uopšte možemo da diskutujemo o toj temi? Nedostatak terminologije podriva našu sposobnost da vodimo uverljiv, koherentan i kohezivan diskurs. Ipak, potrudiću se.

Odraslost može da se definiše na dva načina:

Biološki način, prema kojem ste odrastao nakon što ste napunili određen broj godina, i sposobni ste da se razmnožavate, da radite, imate odgovarajuću muskulaturu, odgovarajuće genitalije, odgovarajući mozak, i stoga ste odrastao. To je biološka definicija.

Druga definicija je funkcionalna društvena definicija, prema kojoj ste odrastao kada preuzimate određene uloge, kada se ponašate na određene načine, kada preduzimate određene poslove i prihvatate određene zadatke i zaduženja, kada se pridržavate određenih društvenih normi, konvencija i pravila. To je i pristup judaizma. U judaizmu momak od 13. godina postaje odrastao na osnovu slaganja sa određenim društvenim očekivanjima, pridržavanja društvenih normi, stupanja na put koji uključuje odluke koje većinom diktira društvo.

Stoga, lenjost, apatija, indolentnost, samozadovoljavanje mogu predstavljati, sa jedne strane, ustuknuće od života, klinički fenomen poznat kao konstrikcija, strah od suočavanja sa životom, strepnja ili anksioznost izazvana potrebom odgovaranja određenoj funkciji radi zarađivanja za život, za sebe i za druge ako napravite porodicu. Tako da, tu je uključeno mnogo strepnje. To je jedna mogućnost, a druga mogućnost je da su te četiri spomenute osobine, koje su dosad uglavnom smatrane negativnim, zapravo pozitvne adaptacije na izmenjeno okruženje, što je neobična perspektiva koju ćemo razmotriti nešto kasnije.

Adolescenti nisu postojali pre 20. veka

Ideja adolescencije je veoma nova. U 19. veku nije bilo koncepta adolescencije, koncepta tinejdžera niti ičeg sličnog. Čak je i ideja detinjstva bila nova. Adolescencija je reč koju je skovao Stanley Hall u ranom 20. veku. On je tvrdio da postoji određeni period između detinjstva i odraslog doba i da je taj period karakterizovan specifičnim biološkim, kognitivnim, psihološkim promenama, procesima i transformacijama koje su urođene i da te promene korespondiraju sa promenama u društvenim ulogama, tako da postoji tandem – sinhronicitet unutrašnjih promena, bioloških, psiholoških, hormonalnih etc. i spoljašnjih promena koje se tiču toga kako pojedinac funkcioniše u društvu. Taj prelazni period on je nazivao adolescencijom. Ali, kako pojedinac postaje odrasla osoba Stanley Hall nije definisao, odnosno nije jasno odredio granicu između adolescencije i odraslosti i nije utvrdio oznake za to kada prestajemo da budemo adolescenti i postajemo odrasli. Niko zapravo nije utvrdio jasnu, nedvosmislenu, opšteprihvaćenu , nespornu listu onoga što čini ljudsko biće odraslim.

Mlađe generacije ne prate uvek sled životnih izbora i prelaza koji su nekada definisali odraslost – završetak školovanja, napuštanje roditeljskog doma, zaposlenje, pronalazak životnog partnera i roditeljstvo.

Ako odete u Avganistan, zatim u Rusiju, u Izrael, u SAD dobićete četiri različite definicije adolescencije i četiri definicije odraslosti, koje će biti sasvim inkompatibilne i uzajamno isključive. U Izraelu, na primer, pojedinac defintivno postaje odrastao nakon što je služio u izraelskoj vojsci. U Rusiji pojedinac postaje odrastao mnogo ranije. U Avganistanu uopšte nema koncepta adolescencije. U SAD pojedinac nije obavezan da postane odrastao i može da provede čitav život kao dete ili adolescent. Tako da se ovde krećemo po tankom ledu, jer je jezik iskvaren i jer pokušavamo da nametnemo zapadne percepcije životnih dobi na kompletno čovečanstvo, na stotine društava, kultura I civilizacija koje su sasvim nekompatibilne i vide život na veoma različite načine.

Naravno, postoje prelazni periodi u životu, ljudi se menjaju i to niko ne spori. Sam koncept promene je suštinski element religija. U religiji ljudi se transformišu, postaju drugačiji ili putem rituala i ceremonije ili kroz odrastanje, dakle hronološki postajući starijim. Dakle, niko ne spori koncept prelaza ili tranzicija, ali da li je dovoljno napraviti listu kako bismo utvrdili da je neko odrastao? Drugim rečima, da li je odraslost zbir liste prelaza ili je odraslost nešto sasvim različito? Da li je odraslost kulminacija i opredmećenje prethodnih psiholoških, bioloških i društvenih procesa ili je nekako odvojena od ovih procesa, kao nekakva magična prekretnica kada alhemijski pojedinac postaje neko drugi.

Mnogi mladi ljudi prioritizuju samoostvarenje i procenjuju sve, uključujući društvena očekivanja

Tačno je da mlađe generacije, svakako u poređenju sa bumerskom generacijom, kojoj i ja pripadam, mladi odrasli u SAD i u drugim zapadnim industrijalizovanim zemljama ne prate uvek sled životnih izbora i prelaza koji su nekada definisali odraslost – završetak školovanja, napuštanje roditeljskog doma, zaposlenje, pronalazak životnog partnera i roditeljstvo. Te stvari su nekada definisale odraslost. Danas, mladi, i to ne samo na zapadu, već širom sveta, ne slede ovaj redosled, ili ako to čine, onda ne nužno tim redom.

Mnogi mladi ljudi prioritizuju samoostvarenje, zabavu, razonodu, putovanja. Tako da su oni mnogo više usredsređeni na sebe, ne kažem sebični, već usredsređeni na sebe, oni mnogo više gledaju ka unutra; oni procenjuju sve, uključujući društvena očekivanja i norme kroz pitanje – ‘Šta to meni donosi, koju korist ja imam od toga? I otud rezonovanje poput – završiti školu jedino pod uslovom da ću se time obogatiti; zašto napustiti roditeljski dom kada imaš dvoje slugu kod kuće, svoje roditelje, i ne moraš da plaćaš stanarinu; zaposlenje je dosadno, tu je uvek Netfliks; pronalazak životnog partnera – ko je toliko lud da bude u vezi danas, to je rizičan poduhvat; a, roditeljstvo – pa, možda znatno kasnije u životu, i tada samo zato što je to zabavno i dete je još jedna igračka ili uređaj.

Ako je čitava naša vrsta sastavljena od dece i adolescenata, mi nećemo preživeti -odraslost je kritična osobina preživljavanja

Kada su pripadnici generacije Z upitani šta je važnije – imati dobru ljubavnu vezu ili zarađivati mnogo novca, velika većina je odgovorila – zarađivati mnogo novca. A, kada su pripadnici generacije Z upitani zašto želite da zarađujete mnogo novca, njihov najčešči odgovor bio je – zato što hoću da mnogo putujem i da se zabavljam. Kada su upitani zašto ne biti u vezi i zaljubiti se, odgovarali su – zato što je to štetno za karijeru, jer su karijera i veza uzajamno isključivi. Kada su pripadnici generacije Z upitani zašto ne imati intimnost i seks, rekli su zato što su trošak veze, i čak i trošak seksa, previsoki. A, kada su upitani o kom trošku govore, veliki deo njih je odgovorio – trošak kupovine pića za mog para. Ne šalim se, sve što sam vam rekao je zasnovano na studijama i istraživanjima.

Ne postoji kriterijum po kom bi se generacija Z i milenijalci mogli nazvati odraslim

Mladi odrasli danas donose u znatno kasnijoj životnoj dobi odluke koje su karakterisale prethodne generacije. Prema studiji Kongresne istraživačke službe iz 2018. godine, većina mladih muškaraca od 16 do 24 godine nisu imali stalan posao, nisu bili oženjeni i nisu imali decu. To po sebi nije ništa loše, ali ako su ovo odrednice odraslosti, koje su sa njom neraskidivo povezane, onda ovi ljudi nisu odrasli. Stoga smo suočeni sa dva izbora – možemo da redefinišemo odraslost tako da bude u skladu sa vrednostima generacije Z i milenijalaca, tako da kažemo, na primer, da je odraslost kada zarađuješ dovoljno novca da možeš da se mnogo zabavljaš i putuješ. U tom smislu, manjina pripadnika generacije Z i milenijalaca su odrasli, jer većina njih ne zarađuje dovoljno novca i ne putuje. To su samo fantazije i težnje. Ali, mogli bismo da redefinišemo odraslost na taj način, zašto da ne? Ali, ako definišemo odraslost na staromodan način – porodica, karijera, roditeljstvo, poslovi, obaveze, odgovornosti etc. – onda mi je žao što moram da kažem da generacija Z i milenijalci nipošto nisu odrasli po ovoj staromodnoj definiciji.

Ljudi mlađi od 30. smatraju bilo kakvi ljudsku interakciju, uključujući seks, neprijatnom

Jedan od indikatora je brak ili formiranje trajnih privrženih dijada, odnosno privrženih parova. Brak je institucija i nije nužno indikator dugoročne privrženosti, investiranosti i ozbiljnosti u životu. Dvoje ljudi mogu živeti zajedno kao par izvan braka, i to bismo i dalje kvalifikovali kao oznaku odraslosti.

Odraslost nije samo odložena, ona je nemoguća, jer je sve previše skupo i izvan dometa.

Prema časopisu Atlantik, medijalno doba u kojem muškarci stupe u privrženu vezu je 30 godina. To je, inače, tako bilo 2018., sadašnja cifra je 32.5, dakle muškarci čekaju do 33. godine da stupe u privrženu vezu, nezavisno do njene prirode… Slično, žene danas čekaju do 30. pre nego što se skrase sa životnim partnerom ili privrženim partnerom. Drugim rečima, ljudi ispod 30. su veoma neskloni privrženim dugoročnim vezama, zajedniškom životu i intimnosti. Oni su veoma individualistični, neko bi rekao maligno individualistički, oni su atomizovani, solipsistični; odbijaju da rade sa drugim ljudima, uključujući i na radnom mestu. Usled pandemije, milioni ljudi mlađi od 25 godina su dali otkaz zato što bi inače morali da se vrate u kancelariju. Kada su upitani zašto su dali otkaz, odgovarali su – zato što nisam hteo da opet srećem moje kolege. Ljudi mlađi od 30. smatraju bilo kakvi ljudsku interakciju, uključujući seks, neprijatnom, neugodnom, i smatraju da ih je najbolje izbegavati. Zaista, učestalost seksualnih odnosa kod mlađih od 35. je opala. Ljudi mlađi od 35. imaju manje seksualnih odnosa nego njihovi roditelji i mnogo manje nego njihove babe i dede. I broj seksualnih partnera je prilično smanjen.

Pročitajte i: Gen Z – prva digitalna generacija

Pasivno-agresivan nonkonformizam današnjih mladih kao patološko samougađanje svojoj depresivnosti

Apatičan stav, lenjost i indolentnost su obično snažni indikatori depresivne reakcije. Kada izbegavate život i suzite svoj život tako da se sastoji od dve mačke i netfliksa manje-više, i od odlaska na posao i vraćanja sa posla koji prezirete i mrzite, naravno da ćete biti depresivni i izbegavati odgovornost i da ćete postati veoma samougađajući, jer pokušavate da ugodite svojoj depresiji i anksioznosti samougađanjem. Postoji raznovrsnost samougađajućih ponašanja koja su mnogo češća kod mladih nego kod drugih generacija, što uključuje poremećaje ishrane, zloupotrebu droga, etc. i što je mnogo češće kod mladih nego kod starijih generacija. Dakle kada posmatramo tinejdžere i ljude u dvadesetim godinama, tu definitvno postoji odlaganje odraslosti, i nesklad ili disonanca između odraslih iskustava prethodnih generacija i odraslih iskustava današnjih mladih generacija.

Mnogi među današnjim mladima završe školu, ali su druge odrednice ili znaci odraslosti odloženi, e.g., sticanje vozačke dozvole i vožnja automobila. Konzumiranje alkohola i posedovanje pištolja u SAD su odloženi godinama među mladima. Neko bi rekao da je sjajno što ti mladi ljudi ne piju alkohol i ne poseduju vatreno oružje – šta je tu pogrešno? Ništa tu nije pogrešno sem okolnost da je motivacija za nekonzumiranje alkohola i neposedovanje vatrenog oružja patološka, a ne ishod nekog vrednosnog suda ili odluke da se svet učini boljim mestom. Ona je ishod izbegavanja, povlačenja, atomizacije i odbacivanja društva, društvenih interakcija i očekivanja. Taj nonkonformizam je pasivno-agresivan, suptilan i prikriven, ti ljudi odlažu sve dimenzije i aspekte odrastanja koji uključuju brak, privržene veze, roditeljstvo, pronalaženje posla, napuštanje rodteljskog doma.

Stav današnjih mladih pojedinaca u velikoj meri utiče na budućnost globalnog stanovništva

Iskvarenost pojedinca, nesposobnost pripadnika generacije Z i milenijalaca da postanu odrasli utiče na celokupno društvo, podriva ga, ruinira ga. To nije pitanje dekadencije već pitanje dezintegracije. O tom riziku se radi. To nije rizik za pojedinačne individue u mlađim generacijama. Oni žive parazitski od majke i oca, ne rade, ili rade povremene poslove, igraju video igre između 6 i 8 sati dnevno, što je šokantno. Oni odlaze na posao i vraćaju se sa posla, pružajući apsolutni neophodni minimum. To je čak i filozofija, ideologija, oni se time ponose – otiđite na Tik Tok ili Instagram ako mi ne verujete. Oni se ponose time što rade apsolutno minimalno na poslu.

Ako je čitava naša vrsta sastavljena od dece i adolescenata, mi nećemo preživeti. Odrasli su potrebni za preživljavanje, odraslost je kritična osobina preživljavanja, ona nije bag već osobina. Ljudi žive duže. Povećana dužina životnog veka je možda dovela do odlaganja detinjstva, početka adolescencije i pojave odraslosti. To je moguće jedan od razloga. Više ne postoji sat koji otkucava, delimično zato što većina žena, na zapadu barem, ne žele da imaju decu, a delom zato što one koje žele da imaju decu mogu da odlože tu odluku do 35. godine. Medicina to dozvoljava, tako da postoji mnogo veći broj opcija tokom životnog veka, jer je životni vek duži i nemoguće je sada postalo moguće.

Odbijanje da se odraste, odložena odraslost, nastajuća odraslost, dugoročno rastezanje adolescencije i detinjstva – to je pasivno-agresivna sabotaža.

Činjenica je da je u današnje vreme mnogo teže kupiti dom nego što je to bilo, na primer, pedesetih ili čak i šezdesetih godina. Tako da, odustavši od života, suštinski odustavši od lične autonomije, od nezavisnosti, od delatništva, od samo-efikasnosti, time što su se pomirili sa trajnom zavisnošću od roditelja ili od države, usvojivši parazitski način razmišljanja kao opravdan realnošću, ti mladi ljudi danas su preusmerili svoj prihod ili raspodelu ili alokaciju svog prihoda na zabavu, samozadovoljavanje i samougađanje.
Odraslost nije samo odložena, ona je nemoguća, jer je sve previše skupo i izvan dometa. Nejednakost prihoda raste, dobro plaćeni poslovi postaju ređi, i stoga ljdi odustaju od odrastanja i ostaju zaglavljeni u detinjstvu i adolescenciji, beskrajnoj adolescenciji. Ljudi studiraju i onda nastave da studiraju i nakon što su završili svoje studije, ili ostaju kod kuće sa svojim roditeljima, tako da ostanu u nekoj vrsti suspendovane animacije.

Mladi danas i prejednog veka – sličniji nego što smo mislili?

Prethodne generacije su morale da se nose sa ekonomskim i finansijskim teškoćama. Tokom Velike depresije, samo 3% mladih muškaraca i žena je ostalo kod kuće, 97% se otisnulo da pronađu život. Iste brojke važe i za Drugi svetski rat. Ovo nije prva generacija koja se sreće sa skupim stanovanjem ili veoma skupim stanovanjem. Ovo nije prva generacija koja se sreće sa teškim tržištom poslova. Ovo nije prva generacija koja nailazi na prelazni period u društvu. Ovo je razmažena generacija.

Prethodnim generacijama je bilo veoma teško i one su uspele da postanu odrasli. Ove generacije, naročito generacija Z, su razmažene, slabe, previše slabe za sopstveno dobro. Na prvi znak teškoće, beže nazad mami i tati, kriju se iza mamine kecelje i gledaju kroz nju njihove video igre i netfliks, pronalaze utehu i smirenje u svojim mačkama. To nije životna strategija, to je kult smrti, jer uzdiže materijalne posede i objekte i novac iznad vrednosti življenja ispunjenog, srećnog, intimnog i brižnog ljudskog života. Odložena odraslost je postala norma među milenijalcima i generaciji Z.

Pročitajte i: Godinama vičem da sa tinejdžerima NEŠTO NIJE U REDU i da je svaka nova generacija SVE GORA

U nekim periodima devetnaestog veka, više od polovine mladih ljudi nije stupilo u brak, ostali su trajni samci. To je naročito bilo tačno kod žena, i te žene, poznate kao usedelice ili stare sobarice, polovina njih se nikada nije udala. Tako da ne morate da idete daleko. Helen Reding je, na primer, primetila da su u kasnom 19. i ranom 20. veku mladi ljudi dostigli putokaze i indikatore odraslosti u godinama koje su slične mladim ljudima danas.

Uzmimo na primer, 1900. godinu – to je bilo pre 120 godina – 41% odraslih u godini 1900. između 18. i 29. godina je stanovalo kod roditelja. Slično, u godini 2020. 47% odraslih između 18. i 29. godina je stanovalo kod svojih roditelja. Dakle 1900. i 2020. sličan procenat mladih ljudi je ostao kod kuće i nije se otisnuo, već su živeli sa mamom i tatom.

Ono što se dešava danas nije bez presedana. Sve to se desilo ranije, i to niz puta, ali ono što je bez presedana je spoljašnje okruženje i društveni kolaps. Ono što je bez presedana je, na primer, nivo nejednakosti prihoda. Ono što je bez presedana je nivo globalizacije i takmičenja za oskudne poslove. Ono što je bez presedana su cene stanovanja, koje nikada u ljudskoj istoriji nisu bile veće. Ono što je bez presedana je činjenica da u devetnaestom veku ljudi koji su bili samci, nisu mogli da pronađu partnera, ljudi koji nisu stvorili porodice, ljudi koji su stanovali sa majkom i ocem zato što nisu mogli sebi da priušte da odrastu i budu odrasli – ti ljudi su se zbog toga osećali veoma loše. Društvo im se rugalo, oni su sami sebe kritikovali, bili su veoma samokritični, osećali su da su izgubljeni slučajevi i gubitnici i imali su snažnu motivaciju i podsticaj da promene svoje prilike, da postanu odrasli, dok su današnji mladi ljudi ponosni na način na koji žive, hvale se time i misle da je to kul.

Drugim rečima odložena odraslost je postala ideologija, ljudi su sada ideološki privrženi ne-odrastanju, jer su odrasli bezveze, odrasli su loši, odrasli su zli, svet odraslih je najbolje zaobići, treba ga se kloniti, treba ga srušiti.

Ono što pokušavam da kažem je da je odbijanje odrastanja, odbijanje postajanja odraslim ideologija, radi se o mladim protiv starih. To je građanski rat. Odbijanje da se odraste, odložena odraslost, nastajuća odraslost, dugoročno rastezanje adolescencije i detinjstva – to je pasivno-agresivna sabotaža.

Mladi pokušavaju da sabotiraju sistem, da podriju establišment, da unište stari svet i oni to čine odbijanjem da učestvuju u realnosti povlačenjem iz realnosti, a povlače se iz realnosti tako što ne odrastaju. Kada ne odrasteš, onda ne igraš igru, a kada ne igraš igrum igra je gotova i završena i nema je. Igra kritički zavisi od učestvovanja. Neučestvovanje je oblik građanskog otpora, pasivno-agresivna sabotaža, i to je ono što mladi danas rade. I, oni biraju populističke vođe sa autoritarnim, diktatorskim sklonostima zato što veruju da će im te vrste vođa omogućiti da unište establišment, da sruše postojeći poredak i da ga zamene sa nečim drugim ili novim što nije čak ni definisano.

Izvor: pulse.rs